Студент

KULTURA i UMETNOST

Земља, снег и ноћ

Земља je велика ликовна битка и победа, магично саззучје и граница ноћи на стакленој равни сликара-сељака Ивана Генералића. Земл>а, засићена мртвим травама, ароматична, линена, нафтоиссна, ужарена, узорана земља из које расту голема стабла и незграпне фигуре тежака, што мисле на сунце на летину, на изворе, на поподневни сан у сенци. v Генералић је сликар, самоук, и отуда елементаран, сав

у сопственом свету. Он је пре фабричких боја и дотеране кичице имао у рукама земљосане боје, пепел>аве и мркозелене; он је хитао да шљунак наслика акционо, као што приморац слика неминовни седеф и сребрну крљушт риба. Село је овде легенда и стварност. Ровити друмови заклашају се охолим плаветнилом неба. Поред свега, Генералић није сен тименталан. Он земл>у нагонито носи између прстију, зна н>ену тежину на длану и оку. А увек има снаге да подозрева да сан>а из смиреног тежачког амбијента. У красној ликовној антитези да земљу разнобојну доноси на иежној површини стакла, овај хлебински ратар који је у сликарство ушао неизвесно као дете, дошао до нове кристализационе осовшге својих осећан>а. Плод земље и ратарства, оруђа и предмети, уз светлост која се тамно и пећински стилизује, присутни су на овом послушном стаклу. Снег је код Генералића бела тишина, неминовност кровова и гесметрија која је изгубила свој пахуљасти сјај. Да би материја била тврда и обележена, била је неопходна елеминација сунца. А све што га је могло заменити, снажно је у својој пригушености. Пожар у селу грозовит је у мркоцрвшим пламеновима иза којих је ноћ мишастосива и равнодушна. „Печен>е ксстан>а“ ново је светлосно поље и детиitacra жудња да се уграби дубина нзсе.л>а. Кслсристичку мужевну лирику налазимо на

стаклу „Повратак са паше“. Четири брава у оштро различитим бојама длаке, од беличасте до угљенасте, градиршш čy и различитом акцијом. Њих прати здепаста рука тежака који сведочи лирику свакидашњице. Ова изложба је драга сваком гледаоцу она говори о магичној вољи земље и мужевном осећању сељака. Овде жуљевита рука није узалудна. Она је тешки прах лептирових крила и мрко језеро воловских очију донела као првобитну исповест. Грех је не ићи на овакву изложбу и не гледати у очи овакве земље.

Милосав Мирковић

И. Генералић: Паша

а b с

Letopis Matice srpske u martpvskoj svesci objavljuje doista sve sanie »letopisne pesme«, koje su možda želele Slparlce iz 1925 gođine. Branko L. Lazarević plše pismeni zadatak o mesečiui, Grigor Vitez nešto slično o ribama, a Danko Anđelinović, pesnik u godinama, piše sonete: tram, tam, tam, oh, ja sam sam. I Nlkola Drenovac se piidružlo ovim pesnicima »letopisa« sa otužnom pričom: šta će biti kad ostarimo. A ne vidi da je sa ovakvom poezijom već i prestario. * U februarskom broju »Viđlka« knjlževni galamdžija i kritičar ponekađ, Hadoslav Ratković, primećuje đa se Krležlni tekstovi ćesto čitaju sa dosadom, pa zakljućuje da pisac Glembajevih uopšte nema stila! Da bi sve to »đoka* zao«, ovaj kratkoviđl ćlankopisac poslužio se prekonvernim cltatima bez ijeđne sopstvene reči, pa naivnom čitaocu ipak ostaje jasho ko je pravi »bestilić«. * »Savremenik«, 2 đonosi kratku humoresku Branka Copića »SJenka i bik«. Mesec dana kasnlje »Jež« 18 marta objavljuje istu humoreskn »Sjenka i bik«; * Na dva stupca »Mlade Hercegovine« Brato Pavlovtć. pesniki student iz Beograda, izvinjava se za ispad koji je napravio u domu JNA, u Trebinju, neozbiljno pročitavši na književnoj večeri neke svoje pesme. Bio je mrtav pijan i nalupao svašta. Drugovi iz »Mlađe Hercegovine« mu ne opraštaju, јег »Na stranu -to koliko on vrijedi kao pjesnlk, mi kažemo treba prije svega biti čovjek, pa onda sve drugo*.

TREPTAJI

Ti si ono ioplo bszimcno sećanje kada se oseti nemir tihih đalekih melodija kada se zanjišu male trave na starira stazama i povralak odlutalih ptica, kada ne izgleda višo tako nemoguć i neslvaran. Ti si moje malo, daleko, izgubljono ja kada sam najtužniji kada sam najnežniji kada sam najiskrenlji...

Dušan MAKSiMOVIC

Одличан аматерски хор ДВА КОНЦЕРТА АКАДЕМСКОГ КУД „БРАНКО КРСМАНОВИЋ”

Наша хорска традиција Је како на 'продуктивном, Taftco и на репродуктивном пољу врло богата (Мокрањац хор Радио Београда итд.) Но, и поред тога што имамо солидне услове, у нашем концертнсм репертоару се Јасно oceha пра знина баш у тоЈ области. Публика Је заиста жељна да чује хор и то један бољи. Прилика коју Је пружио хор „Бранка Крсмановића" Је вредна пажње. Успех постигнут на кснцерту је неоспоран. Извођачки резултати и уметничко достигнуће хора уопште истичу се Још више чишеницом да је хор морао да преболи Једну хроничну болест свих аматерских ансамбала: стварање увек новог хбра услед прилива нових чланова и одласка старих. Заслуга за овако солидан амсамбл несумшиво припада диригенту Богдану Бабићу. Бабић се налазио пред двоструким зћдатком. Оформити један гласовно уједначен амсамбл и онда пристутхити остварењу програма. У томе Је скоро потпуно успео и приказао се као искусан и одушевљени хорски стручњак. Хор Је састављен од младих људи недовољно искусних, али захваљујући диригенту Бабићу, и одушезљењу чланова, разнолик и обиман програм коЈи Је захтевао максимум залагања и стрпљења у савлађизању дикциЈе, имтонациЈе, ди намике и ритма,* изведен Је врло солидно. Програм концерта Је обухватио велики аременскп период од Мадригала Галуса, Моцарта, Бетовена, преко Тањејева, Мокрањца до обра де за ход „Негро спиритуелс“. Овако разнсврстан програм по времену кад је стваран, захтевао Је од хора различито прилажење остварењу по Једиких дела. Хору највише одговарају композиције живог, полетког ритма (Негро спиритуелс", фраг менти Карла Орфа „Кармина Бурана“). У композицијама великих стилских захтева (италиЈански мадригали и у композицијама где се захтевала већа дубина израза (Бе-

товен) хор није из објективних разлога био на висини задатка. Но, ово последше ни у коме случају не умањује успех. Солисти су много допринели успеху хора. Марија Пијуковић је својом музикалношћу и својим алтом „Вођеним" за црначке песме деловала изванредно сугестивно. Душам Поповић је у солистичкој партији Орфове Кантате био ненад машан. Треба истаћи љупкост и цвркутавост гласа солисткиње Рут Антоновић (чиЈег имена нема у про граму), у Моцартовој Успаванки. Калеф Бреда је певала музикално, али са мало искуства. УСПЕШАН ДЕБИ За разлику од хора, концерт оркестра није испунио очекивање. Можемо слободно рећи да је протекао у знаку дебија, уметничког успеха и афирмације солисте Милоша Костовића. Костовић је студент друге године Филозофског фа култета. Прошле године је завршио отсек обое на МузичкоЈ академији у класи професора Боровечког. Иако млад без концертног искуства, Костовић је свирао мирно без видљиве треме и изванредно музикално. Од првог до последњег тона слушаоци су били везани за мек, али ипак продоран тон Кости ћевог инструмента. Лагани ставови су чудном снагом испуњавали сваки кутак сале и задржавали дах слушалаца; док су брзи ставови враћали у живот и сво Јом љупкошћу и лакоћом изазивали осмех на уснама. Концерт Чимарозе Са солистом Костовићем је био наЈбоље изведена тачка програма. И диригент и оркестар су много допринели томе. Из шареног састава оркестра (чла нови оркестра Дома ЈНА филхармониЈа) и због непрецизне интонације диригент Матија ПаЈор ниЈе могао, иако се много залагао да извуче више до једно школско сви рање ХаЈднове СимфоннЈе оп. 8« и ИфигениЈе у Аулиди од Глука.

Зоран ПЕЦИЋ

sa studentskih galerija

ČETIRI ĆINA О DRUGARSTVU

MIROSLAV BELOVIC 1 JOVAN CIRILOV: »SOBA ZA CETVORICU« Alcad«msJco pozorište Je, postavljanjem »Svađe u Mirgorodu«, počelo jednu zanimljivu l potrebnu praksu. Ono se truđl da što češće ima na repertorau delo našeg mladog pisca koji Je Cak i u neposrednom dodiru s ovim pozorištem. »Soba za četvoricu« dvostruko Je ranlmljiva Poređ toga Sto je orlginalna drama dvojlce mladih IJudi, ona se bavi jednom. za pozorlšte beogradsklh studenata, naJprlsnijMn sredinom. Kao što i sam naslov kaže, mesto zbivanja je jedna od onih čestih soba u kojoj tesno žive nekoliko studenata. U svakoj vrstl zajednice Ijudl stupaju u izvesne međusobne odnose; u ovakvom položaju tl su odnost još delikatnijl. Oni su u najvećoj meri Učni; drugarstvo koje postoji između mladih Ijudi kojl najvećl deo vremena provode zajeđno, koji su svedoci svlh intlmnih radoetl i malodušnosti, to drugarstvo vodi raćuna samo o onome najbitnljem u čoveku o njegovom karakteru i osnovnim Ijudskim vrednostlma. Jedan od kvaliteta ove drame Je u tome što Je ovaj finl problem pažljivo uzlmala u ruke, ođvšžno ne unosećl, zanlmljivoeti Ш nekakve ideološke ispravnostl radi, stvari kojima tu nije mesto. Latlvšl se ovakve leme, plsci su tmall u vidu dvostruke mogućnosfi irrožavanja koje ona pruža. S jednee strane, to je naročita situacija u kojoj se pojedlni studenti u Beogradu i Još kojegde nalaze, dakle stvar koja plaši svojom uskošću Г regoinalnošću; s druge strane ova je soba mali svet u kome se raspravljaju opšta pitanja, ona J« ponekad i slmbol. Vezujućl ove dve linlje može se stvoritl delo koje će. kao- 1 sva zaista krupna 1 reglonainošću; s druge strane ova Je soba mall značajan dublji smisao, Izgleda da Je autorima vlše »ležao« apstraktni sprat teme. Zaista, bez fraza 1 nagvaždanja iznete su, dijalogom 1 samlm zbivanjem, opaske c mnogim pitanjima koje drama u svom toku dodiruje. Bez nekih formalnih novlna da ne bl tehnlkom zamagllli nove sadržaje kojima se bave - Belovlć i Cirilov kroz skromnu prlću o drugarstvu četvorice mlađlća govore o toj vrstl odnosa među Ijudlma uopšte. Desi im se da o tome odmah kazuju gotove alorizme umesto da oetave gleđaoca da zaključuje: desi se da njihove Ilčnoeti iznose pohabane psihološke činjenice, aU, sve u svemu, vrlo zanimljivo istražlvanje Jedne veze medu pojedincima koja Je mnogo češća od druglh, vlše korišćenih u llteraturi, ostaje kao nesumnjiva l velika vrlina ovog ozblljno pisanog komada. U građenje atmosfere plscl nisu bili toUko srećne ruke. Sem poslednjeg ćina koji Je bio topao, pomalo naivan aU bUzak životu (đelom i zato Bto Je blo malo glumaćko remek-delo) i trećeg, gđe kulminaclja opravđava podignut ton, ostali delovl pate od krupnog, intelektualizlranog razgovora. Takav dijalog, kojl se doduše, za razllku od mnogih domaćih drama, sa ranimanjem sluša, đovodlo je ponekad 1 u nepogodan načln uvođenje llćnosti. U Inače preširokoj ekspoziclji, neka llca, umesto đa karakteristltnlm gestom’ (koji baš'l ne mon đa se đogodi na samoj scenl) ukažu na to kakvl su u tom stupnju razvoja drame, bivaju od svojih drugova priltčno spretno opisani. u tim opisima prepoznajemo izvesne vrste IJudi koje smo 1 saml sretall i kroz njlh, kroz svoje vanscensko iskustvo, tumačlmo opisanu Učnost, pretpostavljamo njene ranije postupke. U đallem toku komada Učnostl se ne razvljajn, one se ra.zotkrlvaju. Osvedočili smo se. naročito u slučaju Marka, da ovaj postupak može da buđe veoma zanimljiv. Markov neslmpatlčnl nastup, kojl je 1 režija potencirala, uvodi gledaoca u osećanja ostalih prisutnlh i u njihov daljl razvoj. Vladan, druga dinamična ličnoet komada. vlše Je rađen pomenutim opisnim metođom all njegovo raskrinkavanje u trećem Clnu jeđna Је od najsnažnljih scena komada. Treba naročito istaćl neprestanu mlslenu akttvnoet koja se ođvlja kroz dljalog Clsto intelektualnu punoću 1 privlačnoet koja često otsustvuje iz savremenih dramskih tekstova. Režija Miroslava Belovlća b«a Je sva u stilu komada, nenametljiva, da vređnostl dram«, koje nisu u spoljnoj radnji, ne bl došle u pltanje. Možda se Ipak mogla uklanjati tr<jmost prva dva čina? Raspoloženi ansambl Akademskog pozorišta ostvario je Jaku pretstavu. UroS Glovacki Je, kao Marko, zaista osećao bolje delove svoga teksta. NJegov dolazak, obračun u trećem i detinjasta zabava u poelednjem Clnu, kroz koju Je provirlvala nežna đuša avog tobožnjeg grubijana, spadaju u najuspelija mesta pretstave. Ali, izgleda da u Marku ima još neke tananosti koju Glovackl nije našao. Miodrag Rado vanovlć glumac s llcem intelektualca, toliko potrebnim našoj profesionainoj pozornici, igrao je Vladana nervozno ali s ukusom. Neki pokreti, kao J osmeh, bili su neobično tačno pogođenl. Ne znam kakve su glumačke mogućnosti Branka Brankovića uopšte, ali njegov Rađe, primivšl krutost i govorne smetnje svog interpretatora, samo se njima korlstio: one su delovale kao đobro pronadeni detalji. Morls Levi je llčnlm šarmom oživeo Borisa kojl opasno llči na neophodne, na sllu duhovlte veseljake. Marija Mire Vacić bila Je statlćna ali potrebno oštra i snažna. LJilJani Obradovlć dugujemo nekoliko najsimpatičnljlh trenutaka pretstave. Kroz Ankicu delovala Je mllo 1 sveže, neposređnožću života. LJablSa Mllosavljević bio JoJ je diskretan partner. Radmilo Curčić Je nametljivim dlletantizmom pokvario dobro opaženog Andru »Gogena«. Jelka Dragović je bila tremlrana gazdarica. V. DIMITRIJEVTC

М. Belović

Ј.' Cirllov