Студент

Ларпурлартизам, модернизам и коегзистенција у књижевности

(наставак из прошлог броја) ПИТАЊЕ: Ваше мншљсње о ставу Шинка о ларпурлартизму? ОДГОВОР: Постоји мишљење да тзв. ларпурлартизам у извесним историским условима не мора да значи декаденцију. него да значи ограђиваше уметника од неке срамне стварности од које он настоји да бежи. То је свакако тачно. Ја мислим да у историји има много таквих случајева кад су велики уметници, без обзира на правац који су они заступали, па и велики реалисти, били истовремено и ларпурлартисти и заступали су мишљење да уметност треба да буде независна. Чак кад узмемо естетику великог немачког филозофа Емануела Канта крајем XVIII века, шегово схватање о лепом, као оном што се допада без интереса. чак и тада се може претпостављати да је то схватање условљено аплосутистичким притиском на књнжевност, притиском Фридриха Пруског и шегове бирократије, притиском читавог пруског система на тадашшу кн>ижевност. Зна се какав је отпор изазвао тај притисак код великих духова онога времена. као што ,ie био Лесинг. Мада се човек ни издалека не може слагати са свим поставкама Кантове естетике, може их донекле схватити. То, уо<;талом. није Шинко први утврдио. Плеханов је био тај марксистички критичар који је указао на различите историске конкретне услове у којима се јавља теорија ларппурлартизма и он је управо био тај који је стао на становиште да у извесиим моментима таква теорија може бити знак отпора против реакционарног притиска. У тој вези треба се зауставити и на познатом чланку Лењина „Партиска организација и партиска литература" који Шинко у своме реферату назива пригодним политичким чЛанком. Пре свега. не треба заборавити да је Лељин у том чланку писао литератима партијцима, о литератима социјал демократима. (чланак је написан 1905 године). вн од литерата припадника револуционарног радничког покрета није тражио ништа друго, него оно што се код пас често истиче као одлика књижевника, •наиме, верност самом себи. Ако је кшижевник дошао до сазнаша да се треба прикључити револуционарном радничком покрету, борби за свргаваше буржоазије, за изграђиваше социјалистичких односа, ако је он стекао такво убеђеше и добровољно ступио у редове револуционарне радничке партије, онда он треба да припада тој партији читав, као читава личност. Лењин је сматрао потпуно немогућим да се личност зрелог писца интелектуалца осакати и располови: једна половина стоји у редовима радничког покрета, а друга иде неким својим посебним путем. Онај коме је идеоло гија револуциоиарног пролетаријатв прешла у крв и месо„ био би недоследан, у извесном смислу и морално непоштен ако том свом односу према животу и човеку. том свом убеђешу не би на неки начин дарао израза такође и у свом литерарном делу. То не значи ла присталица револуционарног радничког покрета треба да пише само песме у којима ће опевати револуцију и радничку класу. То не значи да он не сме да пише љубавне песме, и ,уопште песме, у коЈима долазе до изражаја шегова интимна лична осеђаша. Али кроз све манифестапиЈе шегове литератре делатности. трсба на неки иачин да дође до изражаја шегов основни однос према животу и човеку однос који га 1е довео у редове револуционарног покрета. .Та. рецимо. лично мислим да човек који свесно, боређи се у редовима комунистичке партије, тежи социјализму. убеђен да се социЈалистички циљ реално може постићи, не може у својој литератскоЈ пракси ла исповеда сасвим супротча становишта. рецимо, мишљеше да читав људски живот нема ннкаквог смисла. да тежша човека и онакО неће бити никада остварена. па је зато излишно све што рали. укратко. ла у своЈ литератскоЈ пракси заступа ммшљеша коЈа могу само лезорсчзпизовати. дсмобилигати «4ie са којима се ои удружио

ради заЈедиичког циља. Сви су велики писци у историји, и баш су зато постали велики, умели дгТ’ споЈе опште људско са своЈим личним. Један стих гласи; „Човек треба да пропадне, али човечанство остаЈе и са шим he остати оно што Је човек за њега учинио". То је Једио убеђсње које ми комунпсти треба да делимо. Јасно Је да код човека, поЈединца, може бити безброЈ мо.мената коЈи га лично настроЈаваЈу песимистички. Ту Је лична несрсћа, ту Је болест, ту су разиа друга лична разочареша, али Је човек који се свесно. у дубини

свога „ја“, определио за напредни покрет у борби за циљеве тог покрета, увек налазио морални ослонац и издржао наЈвећа искушеша. Ми смо далеко од тога да писцима одређуЈемо било какве рецепте. Нека пишу оно што Јесте у шима. Ја сам дубоко убеђен и сва пракса то потврђуЈе, да не може бити добар писац онаЈ коЈи пише нешто што није i' шему, и да се никаква добра литература не може заснивати на принуди писца. Ако хоћемо да писци пишу револуционарне песме, таЈ револуционарни дух треба да буде у шима, а ништа неће изаћи.

ако пишу по поруџбини. Али се с правом можемо запитати; шта у редовима комунистичког покрета тражи књижевник који на сваком кораку доказуЈе да су му тежше комуниста туђе и који користи сваку прилику да би нзразио своЈе неслагаше с идеЈно политичким н организационим основама комунистичког покрета? У томе је ствар. Мислим ла Је у томе била и суштина Лешиновог чланка у коме он. говорећи о члановима партиЈе литератима. изричито подвлаччи да трбба са тим људима посебно поступати да треба узети у обзир чишеницу да су то индивидуални ствараоци кат ексохен. да су то људи код којих се не може ништа планирати и ништа постизати по иаређешу. Још Је Маркс у својоЈ ..НемачкоЈ идеологији" * писао да постоје различпте области рада. ПостоЈи рад који се може организовати. Али има и рада коЈи се не може организовати. При томе Је Маркс имао у вилу нарочито уметничка стварања. У том погледу марксмстима сс чссто многошта подмеђе; они се приказуЈу као људи којима Је уметност дуђан гле може да уђе свако и да према своЈоЈ жељг поручи овакву или онакву песму или комал. То ие мислимо. али мислимо да литература мора бити поштеи човек веран самом себи и да као такав своЈу друштвену лелатиост треба ла усклади са своЈим уиутрашшим „Ја“ Смисао Лешиновог чланка пренешен у ланашше време Јесте свакако тај: свако има слободу да се прикључи или не прикл>учи комунистичко.l организациЈи. а и комунисти имаЈу слободу да тераЈу из своl*> оргаинзациЈе људе ко.ји г п.мма у идеЈнл политичхом поглслу немају ама баш нии*та заједничког.

Мислим, да су миоге ствари у рсфсратима на пленуму биле баш у всзи с тим проблемом погрешног схватања. ПИТАЊЕ: Како трсба модернистинки покрет ако се тако можс назваги? ОДГОВОР; Moje Је лично мишљеше, да сви могући модернизмћ. нмају извор углавном у истоЈ друштваноЈ основн као и друге индивисубјективно идеалистичке поЈаве, у савременоЈ људскоЈ мисли. Али. било би погрешно хад би ми све то шаблонизирали. Не смемо никада заборавити да у идеЈној надградши постоЈи компликовано узаЈамно деловаше и да различите поЈаве утичу по своЈим властЛтим законитостима Једна н& другу. Било би погрешно. немарксистички, ако бисмо било коЈу поЈаву у духовном животу, а посебно у уметностн изводили непосредно, из актуелних класних сукоба и класних интереса. Треба да погледамо историЈу модернизма, коЈи се у прошлости као и садашшости Јавл,ао под разиим казивима: симболизам. неоромаптика. експресионизам, надреализам итд. Модернизам Је никао у доба духовне кризе човека краЈем XIX века, а нарочито после Париске комуне. Далеко сам од тога да припаднике тог правца. као што се иегде десило. убра Јам међу идеЈне џелате Комуне. али је Париска комуна свакако била догађаЈ коЈи Је потресао мозгове људи. нарочито мозгове шшх коЈи из било којих разлога нису били кадри да схвате историски смисао тог догађаЈа За Јадног иаучиика не може бити без значаЈа чишеница. да овакве nojaве у уметности иду упоредо са сличним тенденниЈама у филозофиЈин да су пзвссне поЈапе у уметности често веома уско повезане са одговараЈућим поЈавама у филозофиЈи. Узмимо само утицаЈ Ничеа или Бергсона на кшижевност краЈем XIX и почетка XX века. Заслуга Је таквих марксистичких мислилаца као што су Меринг или Плеханов пре спега у томе што су ту повозапост између уметности и (филозофије утврдили и нашли Јој заЈедничке' друштвене корене. Лешин се у свом делу „Матери Јали н емп!гриокритинизам“ изричито бави са „новим" поЈавама на фплозофском подручЈу. са тежшом ка пндивидуалпзму, ка субЈективном идеализму итд. Ои указује на клаени карактер такгих тежњи и такпе фнлозофиЈе. Зашто друштвена паука не би бнла у праву да тражи обЈективпе корене литературе коЈа Је очигледно везаиа у филозофији и одраз Је сличних друштвених схваташа и насто Јаша. Унапред порицати у науци то право. значи порицати могуђност научне спознаЈе одређених феномена. Али. као што сам рекао. у уметности нарочито ие треба превиђзти узаЈампо лејство, а напосе духовни утицај Јслне земље на другу. Симболизам коЈи се поЈавио у западним земљама краЈем XIX вска. имао Је огроман утицаЈ на Haiuy кшижевност. Један Панкар или Жупанчић сведоче о томе. али Је садржина шиховог стваралишава сасвим друго него код симбтиста на Западу. И код политичких наЈисправиитост мопом треиутка. Друг Кардељ ie на 111 конгресу Савеза комуииста рекао да ми. комунисти. не треба да се везу Јемо ни за Један правац: међу присталипама свих прзвапа Mii налазимо људе који су иапредни. коЈи имаЈу искрена осећаша према збивашу у иашоЈ земљи. према напрелним тенденпиlама наших палиих љули. а Један притпсак могао бих стварно гурнути тамб где желе да их увмку љули коЈи знају зашто треба протбљавати идејну збркЈ| у одређеним слоlевlтма наше интелигенциЈе. Али. постоЈи Јелиа чишеница коЈу тпсба утврлити. Мисслим да никада v нашем културном животу ниЈе било толико нетрпељивости и толико прочзвољног нормиратва естетских прцнципа. колико тога дамас лолази од стране тзв. „молерписта. TTmcbit коЈи се не покорава IЦНГОЧОУ егтстском каноиу. исмеЈаван је, проглашен за заосталог, за

„пејзан“, мзвргнут надбесприндипијелнијем ругању и надридуховитом исмејавању. Кад прелиставамо збирке младих песника. просто се чудимо колико слуганства, ропског епигонства има у тој колико се круто, а обичио на штету ствариог уметничког талента спроводс естетски принципи „модерниста", ко.ји сс некритично прихвата норме њихове естетике. ПИТ AIbK: Шта мислите о коегзиovevj.oou 90 o.tm moho ufnfiHOJO као реалистичко к онога што ое издаје за .ноберно у нашој саврсмсној књижввности м у вези с тим о саврсменој критици? ОДГОВОР: Коегзистсндија је мо<ућа и потребна. Помеиуо сам да с тим стварима нећемо да будемо нетрпељивн. Уколнко се иаучно Gaвимо тим проблемима, морамо најпре утврдити битне карактеристике појединих појава, морамо пре свега једној друштвеној појави није битна cJ'KJPMa. Форма је понекад била битна у буржоаској идеалистичкој филозофиЈи, а у материЈалистичкој филозофији, увек је бнтна садржи-

на. Не треба да ломимо копља због питања како he се приказивати одређене ствари и односи, и како ће се изражавати одређене визије света м човека. Битна је садржина. Имамо низ писаца који су отворени реакционари, али су по своме методу стваража „реалисти“. Може се реакционарно писати и „реалистички“ и модернистички, и обрнуто. може се напредно писати и модернистички и „реалистички". Друг Кардељ је на 111 конгресу Савеза комуниста Србије истакао да ми, комуписти, као комунисти не трсба ла се везујемо за поједине „школе” и правце.

Уколико смо убеђени да одређена „школа" или правац стварно штете развитку социјалистичке литературе и служс као проводниди антисоцијалистичких идеја и идсјица, ми морамо настојати да то научно докажемо, тј. да то подупремо чишеницама из практичног искуства. Као комунисти морамо бити доследни, нетрпељиви, коисеквентни у борби против тога, да се било под којим правцем врши контрареволуционарно кријумчарење идеја. А контрабанду је свакако теже вршити када '■ се пише реалистички и кад је све прилично јасно. Свакако је лакше своју намеру остварити кроз више мање неразумљиве и двосмислене надреалистичке метафоре. Али је таква модернистичка реакционарна контрабанда сразмерио безазлена,- јер је доступна само ужем кругу „посвећених генија“ који мангупски уживају, ако могу на рачун комуниста да се похвале. „Ех, будале, не схватају шта сам нм заправо рекао". Ако сву пажњу скрећемо на форму, ми се тиме само окрећемо од битног. Ради се, да још једном подвучемо, о садржиии. И сад, да нешто кажем о новим београдским књижевним часописима./ Хајка „Књижевпих новина“, па донекле и „Политике" на „Савременик" била је беспркнципијелно рекламирање нечега што за то у пракси још није стекло никакву легитимацију, а пракса баш не говбри о неким ванредним догађајима. „Дело“ објављује и реалистичке чланке, а у „Савремепику“ могу се читати песме које су веома блиске модсрнистичком стилу. То не осећам ни неку принципијелну разлику у естетским критеријима. Мислим да ми, комуиисти, не треба унапред да одбацимо никога, и било би погрешно кад бисмо некога искључили унапред као реакцпопара. само зато што пише ’ у „модерном" стилу. Колико смо у историји имали примера да су млади људи били занесени модом и годинама су писали у модном стилу, али су ипак били припадници радпичког покрета. Само због тога ломити са њима нема никаквог смисла. Али се треба одлучио супротставити тсоријама према којима наша стварност не може уметника ла интересује ,Iер је умстник у њој изггубио сваку ннспирацију, теоријама према којима уметност нема никакве везе с друштвеним збивашем. па зато уметник ниЈе одговоран никоме за оно што пише. Треба одлучно разголнћавати таква литерарна сведочанства интелектуалне беде и указивати на огромно богатство дрј гштвених индивидуалних психолошких проблема у нашој савременој стварности којима наравно литерарии пигмсји и епигони никако нису дорасли.

МОМА МАРКОВИЋ; Скица

БРАНА ПАВЛОВИЋ: Цртеж

МОМА МАРкОВИЋ: Акт