Студент

ТРИБИНА

Књижевност није разарање

Однос књижевности и политике. Питање лирског израза

Кн»ижевност није разараше. Схватан>е да кн>ижевност треба да припреми свет за његово коначно уништење нихло је у буржоаском друштву и то у моменту када су постале сасвим видне клице пропасти тога друштва. У манифесту дадаиста 1918 године стоји: , г Ми припремамо велики призор пораза, ватре и уништења.*' Да би испукила улоту опела пред смакнуће, књижевност, по мишљењу дадаиста, треба претходно да разрри друштво са његовом хијерархиском логиком, да замрачи сваки поглед у будућност и онемогући повратак у Јуче. Када књижевност то није успела, неки су се, као чудни и несрећни песник Жак Ваше, определили за самоубиство, Ни дадаизам и сиреализам, који су поставили себи задатак да буду деструктивни, нису успели да буду књижевност и нису отуда ни могли да делују на друштво. Зато се неки надреалисти као Арагон и Бертон м приступили револуцији као једином решењу. Књижевност, ако je она то заиста, може да буде само конструктивна, чак и онда када изгледа да је деструктивна- Ја имам смелости да тврдим да је.и малодорска, саркастична и жестока поезија ЛотЈ>емонова Мада пролази кроз мрачне шуме последњих или претпоследњих дешавања и распадања, постоји једна стаза која води некуда: „нека да бог да читалац нађе без лутања своју стазу.“ (Песме Малодора). Свакој деструктивнрсти може да се супротстави само логика и строгост духа. Сам Лотреамон вдже: „Уклоико читалац не дода своме читању најстрожију логику и напетост духа смртоносна испарења °ве књиге запахнуће његову душу.“ Одавде може да се изведе следећи закључак: књижевност може да буде деструктивна у односу на читаоца, али

то не зависи од ње, већ од читаопа; она може да буде деструктивна само у својој периферији коју чине читаопи. Књижевност, међутим, не мора дд буде деструктивна и она то није. Овде треба имати у виду да писац као вештатЈ некад ствари приказује намерно на један домекле извитоперен начин да би читзоца довео до пароксизма. Иначе књижвност је по саојој природи синтетична, а по своме деловању конструктцвна. Будући да у.метничко дело претставља најсупталнији вид обраћања човеку и разговора с њим, оно је нужно намерно. Тенденција у књижевном делу није ништа каметнуто, већ извире из природе самог дела, она му је иманентна. Тенденције су различите, али обзиром да је уметничко дело пре свега друштвени акт, то су и тенденције њему својствене друштвеног карактера и политике. Поставља се питање да ли тенденциозност може да осиромаши уметничко дело- На ово питање треба одмах одговорити не. Тенденцт-Јја је резултанта свих дешавања у једном уметничком делу, и ако су та дешавања захваћена снажни?л литерарним псстЈгпком, онда је и тенденција, сразмерно томе, већег деловања, јер тенденција се оглзда у јачини дећовања, а јачином деловања на читаоца се мери и јачина уметничког дела. Тако ја долазим до тога да тврдим да се тенденција може узети као критеријум једног књижевног дела. Тенденција и величина дела су у управном односу. Када се ради о правим уметницима (тај фактор не треба заборављати), велике тенденције увек су рађале велика дела, или, друкчије речено, велика дела су увек носиоци снажних тенденција. Лукрвlције Кар по мом мишљењу највећи пескик антике, написао је спев „О природи ствари“ само зато да би пропагирао атомистичко учење Демокрита и Епикура. Данте Алигијери написао је Божанствену комедију да би изнео своја филозофска и политичка убеђења. и да би (што је сасзим тенденциозно) своје непријатеље могао да поразмешта у паклу и изложи их најстрашнијим мзпсама. Енгелс је мислио да тенденције, нарочито политичке, треба да буду што скривеније у једном уметничком делу. Књижевник нипошто не треба да глорификује своја политичка схваташа. Охрабрени оваквим Енгелсовим схватањем, а У суштини схвативши га погрешно, неки тврде да пропаганда одређених политичких гледишта прегставља насиље над књижевним делом и при томе наводи низ лоших писауа за дохаз ceoje хврдше.

Ја мислим да је улога дела, у којој се манифестује сва његова суштина. ни мало скривено али уметничко пропагирање одређених филозофских и политичких схватања' Зар Владимир Мајаковски није отворено и са лирским пркосом на сав глас и на запрепашћење свих канаринки и какаринаца пропагирао политичка схватања једног комунисте. Али овде треба разликовати политичке и моментално практичне политичке тенденције. Налример, стваралаштво једног Демјана Бедног је условљено таквим тренутно практичним политичкт-гм тенденцијама. Таква дела одиграју велику соШlјалну улогу (револуција није певала ни песмв Мајаковског ни песме Јесењина своја два највећа песника, већ песме Демјана Бедног) и више се не читају. Међутим, стваралаштво једног Мајаковског, маколико било инспирисано и изазвано практичним политичким потребама, прелази оквире тих потреба. Разбијено је, по мом мишљењу, калсично Гетеово схватање да је „политичка песма лоша песма“. Само уметнички слаба песма је лоша, па било да је политичка или неполитичкд. Код нас је још Змај показао да политичка песма може да буде песма. Однос између политике и књижевности преноси се на питање израза. И од тога како се ргши однос између књижевности и политике зависи схватање израза, схватање карактера његовог нзстанка. Ако се пође од тога да су књижевност и политика опречне, што није тачко, да је прва деструктивна, а друга сажимање, онда се нужно долази до схватања да је уметнички израз последица дефгктних социјалних ситуација и да ће га нестати када се оствари идеал комунизма. Овакво схватање, међутим, нема свога оправдања и не може да убеди да ће после пропасти класног друштва пропасти и уметнички израз, уметност Јгопште. Наиме, једна уметност he пропасти, и то је буржоаска уметнсст, али ће се родити ноза ко?лунистичка уметност, а то је баш оно што се претходним схватањем негира- Уметнички израз треба схватити као враћање човека себи, а не као његово отуђење (уметност се ке може објаснити теоријом алијенације). И, према томе, у комунизму, који је, како каже Маркс: „стварно пресијавање људског бића од стране човека за човека“, лирски израз неће уништен. Напротив, он ће да реализује свој пуни развој латектно и потенцијално дат у речимз које су као и све људско чекале своје ослобођење. Јер капи-

тализам је непријатељ уметности и поезије исто толико колико и комунизам. Маркс каже: „Капиталистичка производња је непријатељска према извесним гранама духовне производње, као што су уметност и поезија". Што се тиче новог и модерног израза, он углавном базира на погрешно схваћеном старом облику изражавања, и као такав он је на одређеном ступњу друштвеног развитка најпогоднији да изрази нова осећања и стремљења. Ово своје схватање заснивам на Марксовом схватању о позајмљивању старих форми. Речи углавном остају исте као одређене скупине консонаната и вокала, али њихова значења се мењају и померају двоструко одређена односом између човека и човека, и човека и природе. Лирски израз, по мом мишљењу, не може да ишчезне још и због тога што он није чисто субјективне природе, већ је заснован на објективној ситуацији. Друг Раша Попов у своме напису, где покушава да третира однос књижевности и политике, уверава да када се налазимо у лирској ситуацији никакав лирски израз нам није потребаа, Очигледно је да он сматра да се лирски израз јавља у нелирској ситуацији као човекова компензација, те као такав нема никакве директне везе са објективном стварношћу. Међутим, ми мислимо друкчије. По нашем мишљењу постоји једна лирска стварност ван нзс, као например: шум водоскока, клањање сунцокрета, тихо умирање лишћа итд- Одраз те лирске стварности, која никада неће престати, јссте лирски израз. Када овако, што је једино исправно, схватимо лирски израз, нећемо доћи до апсурдне поставке о томе да ће поезија одумрети- пошто се друштвени идеали остваре. Питање односа књижевности и политике је, разуме се, врло компликовано. То треба нагласити. И то да се такво питање не може решити просто увођењем неких Нових термина као „естетичка политика“ (или може се исто тако рећи „политичка естетика") а што је узгред покушао Милош Ц. Бандић. Овај термин није у стању да открије суштинску и дијалектичку везу између ове две гранв човекове надградње, које су и различите и јединствене у исто време. Заиста, не треба се разбацивати непромишљено речима. Исто тако ни понављањем „уметност пре свега“ не може се решити овај однос. Однос политике и уметности може се

открити само испитивањем политичке природе једног уметничког дела. Овде треба рећи и то да се Еалзаков случај не може узимати као доказ разилажења уметности и политике. Енгелс истиче диспаратност Балзакових књижевних и политичких схватања, то је тачно, али Енгелс одатле не изводи закључак (њега изводи Милош Бандић) о диспаратности и дистикцији између уметности и политике уопште. Јер књижевност. ма колико она била удаљени одраз стварности, ипак као одраз те човекове друштвено-политичке стварности, јесте и сама нужно политичка. Књижевни рад једног легитимисте Балзака само је доказ колико је права политичка стварност у књижевном делу јеча од политичких шема и конструкција ауторових. То је доказ да права књижевност не може да буде назадна, маколико била назадна схватања онога који је ствара. Књижевност је хумнистичка и она је увек ишла раме уз раме са напредном политиком. Ми имамо једног великог песника, који својим схватањем и стваралаштвом најбоље доказује да књижевмхт и политика нису опречне ни дивергентне, нити у бољем случају паралелне тенденције, већ тенденције које се приближавају једна другој и у чијем преоеку књижевност и политички идеал котлунизма као највише чсгечности постају једно неодољиво опредзљење. Тај песиик је Оскар Давичо,

Бранко ШШОШЋ

СВЕТОЗАР КАМЕНОВИЋ: Са акције

Р. МИПШаИЋ: Схзри минар

Д СИМИЋ: Пеј:аж

КЊИЖЕВНОСТ И ПОЛИТИКА