Студент

sa studentskih galerija

Kartu više za pretstavu Akademskog pozorišta

Vladimir Majakovski „Hladan tuš cc

i Veliko Interesovanje za obe • pretstave „Hladhog tuša“ samo : je na jeđan nafiin pokazalo ko• liko je Akademsko pozbrište do: bro postupilc* što je rešilo da i ovaj komad prvo u našoj zemlji, : izvede. AJI, pored te njegove 5 neokrnjene aktuelnosti. ovo j dramsko delo Majakovakog. sai držajno i formalno smelo napi• sanc, koncizno, mođerno, ne: konzervativno 1 nekonformističi no,' ocilična je prillka za ođu: Sevljen mladog aaisambla i i mladog reditelja. : Autor „HJadnog tuša" je još i 1929 godine uspeo da uoči i ve: oma ekonomlčnc i 'jasno sceni ski uobliči prave tipove gradite• Ija 1 svih željenih I neželjenih : saputnika socijalizma. Uspeo je i u tome tako potpuno, da se nje: gova slika ne odnosi samo na i Sovjeteki Savez onoga đcba, več :se u Pobedonosnikovu, Ivanu i Ivanoviću i Nočklnu mogu pre• poznati mnogi birokrati, arivli sti i defraudanti koje smo na• žalost 1 danas prinuđeni da sre: čemo. Sto je najvažnije, a tc« i znači i jednu od najve<ah vrli:na ove drame, kod ocrtavanja i tih tzv. „negativnih" likova oso: bita se pažnja posvećuje naro• čitoj vrsti licemerstva ovih dže• paroSa revolucije. Jedna ovako : rana i umetnlčki trajna reakci; ja na zbivanja koja su tada u • SSSR-u tek biia pcčela uaimatl ; maha, stvarno je za Cuđenje. Ne • samo zbog hrabrosti, nego i i zbog moći brzog opažanja i uopi Stavanja. Da je ona bila tačna, : opravdana i za pobedonosnikove i neprijatana, svedoči i mučna po• zcriSna sudbina „Hladnog tuša“ i koji se tek od рге dve godi• ne slobodno 1 trajno izvedl na • sovjetslalm pozornlcama. • S đruge strane, grupi đrugtve:no štetnih tlpova nije suproti stavljen skup bežlvotnih, ideal; nih, natčovečanskih idividua ipo receptu paroladke „naprodi ne" književncatl. Majakovski na i kraju, komada, pruikom odlaska i maiine vremena u buđući ko: munizam, tačno odvaja one koJe ta budućnost prlma od onih :ojima tamo nema mesta. Vidi Ijjvo Je, znači, lia čijoj su stra;ni njegovp slmpatije, jasno je i koga smatra pravim, vrednim • građanincm društva koje se bo: rl za takvu budućnoet. Međutim, ilto su Ijudl obični, ćudljlvl, : ponekad slabl, ponekad smešni. i Volećl „jednoga od mnogih", ; običnog ispravnog Coveka, Mai jakovski je shvatio da on nije • agitator, svesnl 1 bezllčnl dela: lac, već đa je pc»jedinac s poi štenim sklonostima, sa svojim : bubicama 1 sitnim manama. On • ih ne drži za potpune heroje i : tvrdl, preko Fosforne žene, da : će. .. budućnost... prlmitl sve • one kod kojih se nađe ma i jedi na crta koja čoveka vež© s ko• lektivom komune veselja za : rad, želja žrtve, neumornost u i pronalaženju novog, spremnost : da se ponos plaća čovečnošću." ; Nesumnjivo je, ipak, da je • grupa entuzijasta oko pronalai zača čudakova manje živa, mai nje izdiferencirana 1 teža za ; scensku obrađu. Clnl ml se đa ; je to režilja (redltelj Darko Ta: tić, pomoćnik DnSan Makavejev) i potvrdila. Dok je gomilica lak• taša oko Ivana Ivanoviča blla i veoma znimljiva tako da se nl- , • su mogle otkriti nikakve prete: rane režiske intervencije, u o; bradi Cudakovljeve skupine mno : go se nastojalc* da se od nje • stvori simbol veđre, nestašne ; mladosti. Ovo je imalo za posle; đicu nepotrebnu usplahirenost • 1 uskomešanost cele skupine ko: ja se često morala glmnastički *. pregrupisavati. Osim toga, došlo • je ! dc Izjednačenja svlh „pozl: tivaca" u malo veselije, all ipak ; „iđealne" graditelje. Tome su • naročito doprineli interpolirani i stihovl koje oni.s bakljama u • rucl, vrlo ozbiljno i patetlčno i kazuiu u posleđnjem Clnu, Ova • recitacija ne đeluje kao neki obi jektivnl, brehtovski komentar | Izgleđa kac da Je ona u ekloi pu komađa 1 đa gledaoca treba : fla opomene da su oni koje bui dučnost prima u osnovi visokoi svcsni recit'*>ri a ne oblčni, i simpstični čudakovi 1 velosipedi kini kakvim su se možda đosa: da pretstavljall. želečl možda đa i unesencm pesmom komad učlni i življim filt jasnijim?) reditelj (1 J obrađivač u Isto đemani tovao Je citiranu piščevu tvrdј n fu. i I ostali stihovi Majakovskog i kole cujemo и prvom đelu koi mađa posredstvom lošeg zvučnli ka ’ nemaju neku naročitu svri hu u komadu koji se nikakc* ne ј može optužlti za nedorečenost i Ш nezanimitivost. Naročito je i teško videti neku potrebu za i strofama u kojima se napsdai ju pesnicf sa zastarelim izražaj• nim sredstvima. | Neobična važnost teksta koji i je sažet l tanano duhovit pretj stavljala je vellki prcblem u o; vakvom komadu kojl iziskuje 1 J mnogo buke 1 pokreta. To se i naročlto osetilo u scenl u pozoi rištu kada je pažnja gledalaca

bila skoncentrisana na baletsku improvizaclju dok su neobično uspela i važna upustva slabc.' nli hikiko dopirala do njih. Sem toga, skoro svii izvođači, sem Rastka aTdića i Milutina Butkoviča, nisu u svakoj prilici uspevall da plasiraju potpuno ono što im je pisac dao da kažu, vodeči možda vdše računa o lijem, hitrijem Ivanu Ivanoviću ku kcjl hoće da ostvare nego o publicističkoj vrednosti teksta. Očigledno je da u ovoj pamfletskoj diskusionoj drami treba o obema ovim stvarima podjednako voditi' računa. Kada se iscrpu napomene o stvarima koje u ovcj pretstavi izgledaju sporne, ostaje još ono što ću pokušati da izrazim ovako nepravično kratko: rediteij je uspeo da dS pretstavi veoma živ tempo koji je jedino kc'd tehnički nejasno izvedenog kraja popustio, ličnost Pobedonosnikova kojoj je obratio naročitu pažnju izvajana je u ukusno 1 duhcvito do poslednje pojedinosti, mizanscen je u većini slućajeva bio zanimljiv 1 pri- > rodan i bilo je odlićno pronaiđe- J nih detalja (crvenih telefon kao : kormilo vlasti, paragraf itd.). J Akademsko pozorište je imalo r retku sreću da za tumača ulo- : ge Pobedcnosnikova nađo Bast- J ka Tadića ćije su glumačke J sposobnosti I izgled najviše do- J prineli da ova pretstava bude J jedan od prvorazrednih presto- : ničkih pozorišnih događaja. Po- J red konvencionalnih (ali ovde : л« i neumesnih) pohvala treba J naročitc istaćl da njegov Pobe- J donosnikov nije bio tartifovskl J prepreden, nego polupnlmitivan J ali ipak nagonski bistra zadri- ; balda koja je više instinktom J no razumnom osetila kako se u : novcm društvu može uživati i, J Sto je važno, veruje u ono Sto : priča o sebi, veruje u svoj dru- J štveni samopregor. Milotin Butković je, igrajući J Ivana Ivanovića, parazita bezli- : čnog imena i neodređenog polo- J žaja, svakakc« dao, uz Rastka J

Tadlća, najbolje ostvarenje ve- : ćeri, insistirajući izgleda na to- : me da je Ivan Ivanović ostatak ; starog, naglašavajući vnše njego- : vu praznoglavost od njegove Iji- J gave potčinjenosti ili nađuveno- : sti. Izgleda da bi se. ne spo- J reči prltom kvalitet Butkoviće- J v P igre, mcgh) govoriti o jednom : manje zbunjenom, nametljlvi- J kome „imate li telefon?" nije : pitanle nego uzrečica. J Madam Mazalijansovu ostva- : rila Je Mira Vacić dobro pogo- J đenim držanjem ali Cesto рге- : terano izveštačeno u govoru. J Največa zasluga Slavoljnba Ra- ; đon.iića u tome Je što je u lepo J urađenoj ulozi Porita Kiča sa- : Cuvao od otrcanog, karikir->nog J strsnca. Fosforna žena Olge : Savić bila je lepa 1 dostojan- J stvena, mađa i neizbežno кш- J ta. Polju, ženu Pobedonosnikc- ; va. igrala je Badmlla Gligić J sputana Cudnom rediteliskom ; zamisll; trebalo je da bude ш- J žna, traoava, bezobiična niam- J Ca. Ovakvu РоИп, koiu inač“, J .ini mi se, svl zamišljamo kao J priprostog. dobrog l umiljatog ; stvcra, ponekad je neprijatno ; gledatl. Kako onda osuđiti Po- J bedonosnikova koji је napueta? : Ostali članovi ansnmbla oseti- J H su uglavnom stil kojl izlsku- J je ovo moderno đelo 1 činili su : uigranu celinu sem Marka Sta- J nića kcji je mislio da naoko la- J ku ulogu Momentaljnikova može J ostvari nailakšim, najviše di- J letantskim sredstvima. 1 Tomi- : slava Irlčanina (Optimistenko) J koji je u intelektulano duhovi- J tom komadu Majakovskog igrao : bučno, gnjavatorski kao Stc J se igralo na pozornicama koje ; tek počinju sa slrovoreallstič- : nom glumom; Mlo je tu mnogo ; zvukova i ekslnmacija a malo : razgovetnlh 1 u pravc vreme ka- J zanih rečl. Dekor Zuke Džumhura bio је J prost 1 spretno postavljen a iz- : bor kostjma, sem u slučaju Po- j IJe .imao je dragocen udeo u J karakterizacijl.

Vojin Dlmltrljević

Ж. C, ГЛАВА

Декоративни акценат

Поводом изложбе слика Душана Миловановића Не можемо се ослободити утиска да једиа компонента Миловановићевог сликарства није довољно запажена, бар није подвучена у мери у којој она то заслужује, с обзиром на њен значај у изложеним сликама. Ако се за једну карактеристику декоративног израза узима једнообразност, неиздиференцираност колорита и светла поједиких (већих) маса односно плоха, онда то још увек не значи да шаренило, разновроност потеза и количине боја зваче стсуство декоративног акцента. Наиме, декоративни тон провлачи се крк>з слике Миловановићеве, а можда га још више асоцира отоуство оног темпараментног кнтересовања за продирање у дубљу суштину ликовности садржаја модела, (и посебно за ритмичност волуменског односа и волуменске арабеске) које показује за арабеску површине и нарк>чито за једно 43'лно сливање тоноза У њиховој разноврсностл. Милооановићево интересокање за колор често је мотло да одведе У драстично шаренило или сладуњавост ту опасност Миловановић није избетао интелектуалким напором њето®о сликаркггво је непосредно емотивно, његов крнитеријум је издиференциран укус (да кажемо речено) талентованог сликара. Драстичност је* избегнута једном анемичном кречном белином која као сумаглица лебди између нас,«,бојв тако оплемењене, још увек свеже. По стилу ту има нечег што је у хармонији са неконпмзношћу и овалношћу форме. Ајш тако смо добили као унутрашњу антитезу темпераментној сочности један инертан израз, успорен, наоко немаран, чак понегде изузетно сањиво смирен. Међутим, он нимало не смета тежњи за карактером (например код пор>трета) тамо где се она појави, већ на свој начин доприностм слггестивности израза.

А. Костић

Фолклор у граду

ПИШЕ АЦО ШТАКА, УРЕДН ИК „СТУДЕНТА“ 1952

Градска насеља као економски, културни и административни центри са.мостално изграђују облике свог многоструког живота. У складу са духом општих сЈнтереса они су. у већој или мањој мјери, остварили већ и стил тог живота, створили атмосферу у чијем га знаку свакодневно доживљавају. Зато провин ција са обиљежјима каква је имала некада, више не постоји. Локална затрованост видгјкз, тромост духа и акције, живљење од гврошлости. Нашим градовима, и малим и великим, својствена је данас животна динамика какву прије нису. познавали. У сплету таквих животних околности врло азразито пулсира борба за остварење нових кудтурних принципа у нашим градовима. Непријатељ број један је старо, све оно што почива на инерцмји заоста лосш, на неспособности да се слиједи ново у животу и да буде његов израз. На паноу културних прилика у нашим градовима сукоб између crapoir и новот добио је већ и своју одређену физиономију. У последње вријеме он се испољава у настојањима да се градске културне прилике ослободе печата примитивизада који, сакривајући се иза разних видова нашег културног насљеђа, утиче и на дјеловање најчелнијих градских установа кул туре. Наша фолклорна .уадјетност, давно донесена и усађена у градск?* ж;ивот крсташима становништва на релацији село-град, прихваћена је, а затам дуто прожиадана утицајима град ске малограђанштине. Временоад претворила се у артизам искварене садржине који је будио готово физичке ушске код оних који су му се приклањали својим ниским укусима. Фолклор је добио пуно пра во грађанства у граду апи по цијену губл>ења изворних обгЈљежја. Естраде на којима је ' најрадије боравио, биле су кафане и те-

феричи. У позоришту, на радију и међу савјеснијим професионалниад тумачима народне умјетности сачувао је нешто више од св*>је чистоте, али се и ту за љубав лаке зараде врло често жртвовала шегова права умјетничка каквоћа. Послаје рата уживање у најљепшим вриједностима фолклорне умјетности 6«>iло је грана свјеже струје културних уживања уопште. Развигорски замах сл.ободних људи точио се у окрете вјештих играча народних игара, орио се с пје смом пјевача пред микрофонима у салама јавних забавд, говорио кроз ријечи позоришних аматера. То је био друш долазак фолклора у град, свјеж. бљештав и млад Али, године су пролазиле. Фолклор је временоад постао анахронизам за град. Не као умјетност која има врједности непролазне и негфесушае, већ као форма за културно' икрјs једностраноад политиком промовисана за најглавнију градску умјетност. У граду који се смлно развио, у коме свака трећа или четврта породица има радио-апарат. гдје се тумачи ријеч најсавре-

менијих позорииших ауто- * ра и гдје се свира на електричној гитари и уводи синемаскоп, звекет дуката и севдалиско мерачење није ни могло да постане ништа ДРУго до превазиђена културна потреба. Не ваља зато жалити што из града треба да нестане фолклор какав данас гледамо и слушамо у извођењима највећег броја културно-умјетничких друшта ва, у репертоарима аматерских сцена и програмима народних пјевача и тамбураша. Јер, такав фолклор не може зрачити правим умјетничким врједностима које би оггравдале његово његовање. Фолклорна умјетност коју може да задржи наш град и од које ће имати културне користи, биће само она народна умјетност која је очишћена и подигнута на високи интерпретаторски ниво. Реализовање таквог фолклора треба да припреме наши фолклорки институти. радио-станице, професионална позоришта и дру ге реномиране културне и умјетничке установе. Постављање на сцену висококвалификованог фолклора, и садржајно и извођачки, мора да има, идеју претстављања, мора бити посве ћено савременом гледаоцу. То је културнц императив наших градова и ДУг према градској пубж>ци. О њему морају да воде рачуна културно-умјетнич ка друштва као значајни носиоци културних стремљења у градовима. Тек уз њихово пушо учешће које ћ.е, бити лишено било ма ? ризму, може се очекивати каквих кокцесија фолкло- , да he процес ослобађања градског културног и умјет ничког живота од супренатије лоше народне умјет ностм добити снату једног важног и одговорног културног посла.

АЦО ШТАКА

СТУДЕНТИ СПРЕМАЈУ

»Бал лопова« од ЖАНА АНУЈА

: Последњих годеша стујденти страних језика на ; многим универзитетима у i свету сами спремају позој ришне комаде, јер, као што •многи лингемсти мисле та: ко се најбрже учи дух стра : ног језика. : Чим сам чуо да студенти ј францускот језика Бео• градског универзитета спре : мају „Бал лопова” од Жа: на Ануја одмах сам оти: шао да их посетим : Проба је почела. Није их : било много; две студентки: н>е и тра студента Свако : од НзИх је имао кн,игу пред : собом Сви су наизменично : читали своје улоге. Неки : од ших су се уживљавали i у улоге тако да cv махапи ј рукама и колутапи очима : Млади лектор би на мо: менте прекидао и поправI Л>Ж), : После завршене вежбе •замолио сам лектора за : разговор. Пр г lСтао је. : Шта вас ie навело да : баш узмете „Вал лопова” i од Жана Ануја? : Узео сам га сасвим : случа’но Хтео сам да узi мем нешто књижевније. • али то би било монотоније, : Са вмтпе мизанЈ т, ена На тај : начин би било отежано ра.l зумевање за оне који не

разумеју потпуно... Вило је то брзо. Желим да то буде нешто живље, модерније, А не монотоно. Шта вас је привунло овој комедији? Оно што је интересантно у овој комедмји. то је да се балету и музици даје велика улога. То је насупрот Жан Лују Бароу који ,|е главну улогу дао мимици. Које су вам главне тешкоће? Главне тешкоће су у изговору.. Ови сем говоре француски, али ипак не говоре тачно. А и то he брзо да се преброди Нека само говоре. То им јако користи за испите. ... Например, један од њих, игра најбоље, има мимику, влада позоришном техником. алм изговор му је слаб. Он мора много да ради Док друти пак добоо изговара, али је слаб глумац. ... Ја могу да им поправим изговоо. али да их научим да буду глумцм не могу, Iео те не знам нм ја Када he бит премијера? Премијера he бити крајем марта месеца ове године. .. А. Ј.

ЈУРИШАЊЕ НА Седамдесет пет година

Прошло је седамдесет и пет година од како су очи Фјодора Михајловића Достојевског последњи пут помиловале свет, последњи пут погледале своје занесењаке овековечене јунаке подземља, јунаке који јуре са до лудила покиданом савешћу, који висе о канапима, који падаЈЈ немилосрдно кошени суровошћу, подлошћу и лицемерјем, који се клате у животу расклиманом и распуштеном као чамац на отвореном узбурканом мору, Руно облака стреса са себе капи кише, муње врцају као да су варнице између овновских рогова, а испод... испод стење царска Русија, земља болесна, трула, огрезла у сузама. Ветар се ковитла око вешала и као звонар звона, клати укочена тела Ставрогина, Смердјакова, обешчашћених девојчица и свих оних који су пали као жртва другога, или као жртва своје свести. Раскољникови. Рогожини и многи, многи други занесењаци. деца подземља, покидани. измрцварени вуку се по улицама, или чекају под мостовима, или по парковима. или у собама. своје љубавнице, да би им приповедали о трулежи бедне савести. Да, сви они, и многи други, јуре као без главе по очајном блату, тражећи начина како би се извукли, али узалуд, њихов задњи циљ је скоро увек у рукама најразновпснијих целата. На сваком кораку осећа се њихова крв, сваколневно се понегде одигравату спрне стрељања, сцене коначности ових изгубљених људи. На таквој једној сцени играо је и писац Достојевски. Ово су биле прилике и свет и ваздух у којима је писац живео и писао, ово су биле неукротиве. силе које су ка јуриш освајале читаву душу и мисли овога човека. Гледајући смрти уочи, Достојевски је своје симпатије према свему овоме, претварао у топлу љубав; чак и у најкрвавијем злочину налазио је скривену дивну доброту. дивну нежност и дивну хуманост. То је почело овако Црне мараме су набачене на очи. Вод за стрељање подиже пушке до образа. Бајонети бљесте као

* •» ДОСТОЈВСКИ

KULTURA I UMETNOST

студент