Студент

sa studentskih galerija »Naš grad« prvi put u našem gradu

: Izgleda da se kod nas uvek za; boraVljalo da amaterskim рогб'• riSnim trupama nije Svrhg ; da svojim limoguia J veibu Ш ižlvljavaafe u ovoj u: metnostl za koju imajd nakiono; eti. Redovno se iz vida nji; hoy utlcaj na j/obliku mogud• nost da 1 pored postojanja • profesigijklnih pozori Sta, upotpu; ne tootarsku kulturu Ijudi teljj r;n đa na scenl viđe Sto većl broj J tJeia koja to zaslužuju, da, na ; кгајц krajcva. na poeomiei vide : ono fito su čitali IH zaSta su čuli. • Dosađa je većina amaterskih : pozori Sta ili neoriginalno sledila ; repertoar obližnjih stalnih pozo: riSta (mireći se unapred sa sla; bijlm uspehomj, ш igrala onih • nekoliko izvlkanih i poznatih ko: mada koji su prestali da ikoga ; zaijimaju, јег su baS na pretsta• v&ma amaterskih đružlna viđanl ? ko zna kotiko puta. ukoliko se • radiio o savremenim, novim deli: ma, prigodan karakter pretstava ; dramsklh sekcija kulturno-umet: nlćkih dru Stava direktno je obiĆ: По Izvor dela Cija je književna t vrednost bar problematična. Kft} da sft tome prldođa i onaj Cudm ; strah đa je većina savremenih ; komada »teška za Igranje« (kao : da nije opasnije postavljati kla• sićne komade na kojima su га: dile generaclje odltčnih glumaca, ; komađe već poznate po dobrim J interpretacijama profesionalnih } pozorišta?), lako je shvatlti za; eto su u gledaliStu sedeli samo : rođaci i poznanici naiih dlleta ; nata. : Repertoar amatersklh pozorišla ; imao je, znaći. đve ma { ne. Bio Je za noprivla: ćan. te su tinm ctfa pozorišta gu. bila važnm. fazlog svoga poito: janja Piefvarajući se u zabavi• ste j«đne grupe IJuđi koja je. • sprćmajući komađ, provodila vrek me. S druge strane, ove pozor• nice nlsu imale nikakvu vaspit: nu. pa nl informatorsku ulogu u ; odnosu na sredinu u kojoj Je : trebalo da deluju. Na scenama ; ovih pozorišnih ansambla nije ae • moglo videti niSta novo: ne tre; ba hl razgovaratl o umetnićkom ; uživanju u slabim đelima Ш U : delima đavno prokuSanim, a ea; da izvedenim snagama koje su, j već po definlclji, daleko skromOd snaga 1 mogućnosti рго; feslpnaliph tftatara. j Poanato je. međutim, da u politeraturi, kako klasić• noj. tako 1 savremenoj, ima zria: tan broj dela koja se zbog svo; jih ma u Cemu izuzetnih svojsta• va teško probljaju na repertoar ; stalnih pozoriSnlh kuća. Govhri ; se i o tome da treba osnovati : manja. eksperimentalna pozorišta : koja bl Imala da ispune ovu praz ; ninu u umetničkom životu publlt ke. Zašto ne bl amnterska pozo; riSta uzela na sehe bar jedan • 4§pt»vog zađatka. Ona obićno ne <i raćunaju nt na kakav dobitak, rie • nadaju se Cesto ćak ni da će im ; se pretstava isplatiti. DmStvene • organizaclje troSe materljalna : sredstva da bi ova pozorišta odi; grala Izvesnu korisnu ulogu. Da ; li se. imajući u vidu ono što je j već rećeno, može dosada govorltl • o tome? Nema sumnje da ama: terske scene, oslobođene brige za ; finansiski uspeh i izli Snih trio• škova, mogu sasvim da se usret; arede na ovaj svoj posao, da one • mogu da vaspitavaju ukua 1 svo: jlh Clanova i publike sa kojom ; dolaze u dodlr. Ako ae samo se• timo velikog broja značajnih po: zori Snih ostvarenja ovoga veka • koja ni zbog kakvih naroćltih : razloga jednostavno ne mogu dft • dođu na red u profesionalnim po• zorištima. lako ćemo se uveritl : da je polje rađa amaterskih gru• pa jos šire i đa je tu pravl pu: tokaz za nilhovu đaljii đelatnost. ; Izgleđa da su beogradska ama• terska pozorišta rcšila da krcnu ; ovim pravcem. Naročitu pažnju. ; pored pretstave triju savremenih

jednočinki KUD »Branko Cvetkorić«, zaslužuje dramska sekcija omlftdlnskog KUD „Lola Rlbar" koja je iz\-ela „Naš grad“ Torntona Vajldera. Вех ovakve injervenclje, beograđska publika dugo ne bl vldela ovu dramu koja znači nešto naročito u modemoj američkoj dramskoj literaturi. Težećl Лл scenski zanunljivo oćuva najsltnije 1 najprlvlačnlje detalje ustaIjenog, neburnog, ilvota američkog malog grada na početku ovoga veka, Vajdler je pronašao zanimljlvu podlogu; njegov je komad napisan u obliku neke vrete predavanja o tom gradu, tematskl podeljenog u trl člna i ilustrovanog prlzorlma Iz života dve mesne porođlce. Pisac se latto veoma teškog zadatka hteo Je da đramora istražuje llriku najobičnijih. najbeznačajnijih tre nutaka IJuđskog Zivota, onog skupa neopaženih sitnica u kojima Čovek trenutno ne uživa, dok one kasnije čine glavnl predmet пјзgovog sečanja i sete. To što Je jedna od retkih đrama koje su uspele da na svoj način obuhvate poetsku temu prolaznosti, pretstavlja glavnu vrlinu »Našeg građa». Inače. Vajdlerova razlaganja o smrti kao Cekanju, u najmanju вц ruku nejasna, aii se ne može rečl ni da su u draml naročlto podvučena. Reditelj Nebojia Komađina i scenograf Predrag Cvetković, ч prijatnom su skromnošću sledili uputstva koja je uz đramu dao sam autor. U Ijubavnom dijalogu Džorđla 1 Emilije, kao 1 u scenl venčanja, bilo je veoma lepih relenja. Međutlm, nlje se shvatilo (Ш se nije imalo vremena za rad) đa je Vajdler naatojao na tome da glumci nemaju nikakve rekvizite, đa se ne bt pažnja gledalaca skretala na nevažne radnje. U pretstavl OKUD »Lola Ribar« tl pokreti praznlm rukama bill su iavođeni tako nevešto 111 uslIjeno, da su više smetall no da se radilo o stvarnim rekvlzitima. Od prilično neujednačenih mladih Izvođača. koji nisu imali lak posao, јег je trebalo da pretstavIjaju Ijuđe različitih godina, mora se istaći Jugoslav Pantić, kojt je umešno igrao zamornu ulogu ređitelja, a naročito dva izrazit* talenta koje ne treba gubitt iz vida. ReČ je o Đorđn Krlvokapiće čljl je mlekar blo ostvaren jednom neobiČno prlvlačnom prirodnošću t neusiljenošću 1 o Jelcni Daskalović, koja je. igrajućl Bmlliju posedovala izvornu neposrednost koje smo HSenl na ргоfeeionalnim pozorni.cama. Reakclje su Joj blle tople, dirljive, llčno njene. Njen povratak u dotinjstvo u poslednjem činu, spada u scene kada zaboravljamo da smo uop Ste u pozoriStu, akamoli u amaterskom. Da 11 će ovaj primer ostati usamljen l u repertoaru OKUD »Lola Ribarc? Ili imamo pravai da se nadamo đa će se 1 ostala • amaterska pozorišta truđitl da do ; kraja IzvrSe ono Sto od njih o- • čekuje naSa pozori Sna kultura? : Vojin Dimltrijević j

KULTURA I UMETNOST

KLASIČNI BALET?

Nov program beogradskog baleta kritika je dočekala temperamentno i u oceni jednodušno. Međutim, najviše rcči bilo je o muzici l programskim problemima, dok je ocena koreografije i igre, kao 1 obično, zapostavljena (ove prikaze kod nas pišu muzički kri tičari). U kratkoj uvodnoj igrl za dvo Je (»Ariozo« na muzlku Stravinskog) Jovanka Bjegojevlć i Stevan Grebeldinger, izveli su korektno jednu koreografiju koja se koleba između Ciste razvuCene llrlke hladnjlkavog klasičar•kog izraza i jednog prizvuka energije pokreta modernog baleta. Uz veću stilsku prečišćenost i slobodnija rešenja tokom cele 1gre, koreografija bi dala veće mogućnosti za izraz ovih solidnih igrača, možda jpš nedovoljno sigurnlh u autoritet svog po kreta. Ovo baletsko veče pre svega uspeh je Mire Sanjine. Na često igranu zahvalnu muziku De Faije (»LJubav čarobnlca«) postavijen je jedan osrednji balet. Naročito je bila sugestivna igra Mire Sanjine u prvom delu, gde intenzitet glumačkog izraza nije

Fovođora novog programs baleta Narodnog pozori Sts

smetao Igračkom Izrazu, već ga uspešno dopunjavao. Nemamo utisak, međutim, da »obuzeta strašću Kandelas nema mira« i da ja »opsednuta stalnom mišlju na prošlu Ijubav zbog koje ne može da se preda Ijubavi Karmela«, nego utisak jednog bola, tragedije, ekstatičnog tugovanja. To je posledica težnje za jakirn izrazom na koji vuče De Faljina mu zika, a з druge strane, to je po sledica šablona, -oskudnosti u nijansi, ne detalja, nego jedne рго dužene linije zbira đetalja, što je u ovom slučaju stvar koreografije. U istom smislu 1 deluje i slika zavesa iž intermeca, ko ja pikturalno nije pogrešDa, ali je sižejski i motivski promašena. Efekti mistike (naročito »Igrn oko vatre«) đati su inventivno. ali bez dovoljno opravdanja u logici radnje, pa i u muzici. Druga slika »Ljubavi čarobnice« nije pružila dokaza srodnosti s egzotikom De Felje dosta to plote u boji, all siromaštvo u pokretu sve je to bilo neđovoljno da bi nam Dušan Trninić pru žio pnoliko koliko on to stvarno može. Grupe devojaka dale su celoj igri mnogo od atmosfere i

obogatile izrazom. Treba reči đa sve koreografije koje smo \ideli ove večeri imaju jednu naglašenu težnju ka simetriji, jedan arhitektonski šablon (naročito smetaju vrste paralelne bočnim zldovima), Da je »Kraljica ostrva« muzlčki konglomerat (od vašarsklh tri čarija do podražavanja delima ve likih zamaha), đa je liberto slao to su Cinjenice koje je koreograf Dlmitrije Parlić, morao da zna l nije jasno zašto se ipak odlučlo da postavi ovu reviju na đaske Narodnog pojorišta. (Neav sa озтеђрт pominju politfčku aktuelnost &me -rf crnci zadovoljni što su im otišli Francuzi gospodari prave klovnovski bal. u stilu svoje naivne crnačke naravi u jednom poludžez-veselju). Dobili smo bugi-vugi na prstima. okretanje kukovima s rukama a drugoj pozicijl mučnu sliku praznog veselja i jevtine komike. Do punog izraza tu je došlo ne jedinstvo stila (pre svega u rauzici »nezavisnog kompozitora« Morisa Tirljea): Ijubltelji klasi ke su razočarani, Ijubitelji шоdernog baleta i džeza su nezadovoljni, što naravno ne mora da važi i za ostali deo prosečne publike. Ipak, napor takvog ansambla kao što je ovai, nije bez nekog rezultata. Svojom vazdušastom razigranošću Dušanka Sifnios i

Katarina Obradovlć I svojom lzvrsnom glumom Vera Kostić, nisu mogli da učine ništa više žh ovako neočekivano osveženje веpertoara. A. Kostić

Доминација бoje

Ликовиа преокупација Боже Илића је опора, робустна боја, која дошшира над осталим елементима форме и једноставне композиције делују тешко оптерећене интензитетом густо набачене боје у грубом покрету. Преовлађузу топли тонови, нарочито гра дације смеђег тона са вре лим црвеним акцентима, док зелено и плаво делује као резонанса, као дограђивање штимунта од једне снажне целине. Оригиналан ликовни из-I>аз непомућен је у својој свежини и поред извесггцх аналогија са МилуНовићем и са последњом изложбом М, Челебоновића, не само у потледу палете, него и у избору и схватању мотива. То су већином мртве природе. сцене без покрета ово обшве енергије остављено је темпараментно разба цаном колору коме су потчињени одкоси светлог и тамног. Међутим, тражити нејединственост у том миру просторних релација и ненаглашене боје, било би неоправдано: то је одиос узрочне зависности и под-

( Изложба Божидара Иликп)

влачења оних елемената који боље изражавају жељену синтезу. Облик је неконцизан, запостављен, изгубл>ен у богатом градирању појединих плоха, узаврелих, нечистих. Тако констуркција остаје незапажена. Цртежи и скице (могли су бити одабрани по једном строжијем критеријуму) указују на правце који би овом занимљивом сликару млађе генерације помгли да пређе једну критичну гранИцу у сасвим оргинално и зрело а то је.- чиии нам се, неиздиференцирана површина и чишћа кон цепција колористичкст скла да који га толико интересује а која је понегде већ остварена. Имамо утисак да је ова изложба ухватила јвдан значајан моменат у еволуцији од сликарства ксје смо пре десет година назвали социјалистичким реализмом, до једне и оритналне уметности опијене сировим мирисом нашег ло калитета. А. К.

KONFUČIJE I NJEGOVO VREME Učitelj ili filozof

Država se u Kini pojavila oko 5.000 godina pre naše ere. Revolucionarna klasa robovlasnika u Kini, kao i u đrugim zemljama kasnije izražava svoju novu revolucionarnu misao i ideologiju u kosmogoniskom načinu mišijenja, tj. objašnjavanjem svih prirodnih pojava samom prirodom. To je materijalističko i naivno dijalektičko tumačenje sveta nasuprot teogonijskom načinu mišljenja, koje pretstavljana iđeološko oružje starih, propadajućih rodovskih zajednica, koje tumače svet mitovima i legendama bez poznavanja naučnih rezultata, koje je civilizacija na osnovu svoga iskustva kasnije stekla. Apstraktnost ni kao metod pa ni kao pređmet prethodnih filozofa nisu privukll Konfučija. On se spustio u krajnji pozitivizam da savetuje Ijuđe i careve govoreći: »Ja prenosim, a ne propovedam«. dajući time još jači ton svome učenju u Cijoj osnovi ostaje i dalje duh predhodnika, materijalizam, naivna đijalektika i metafizika, a spuštajući se u pozitivizam i propovedajuči pravila vladanja po običaju (koji je robovlasnički, a vodi poreklo iz stare robovske zajednice) izražavaju kod Konfučija veliku silu. Konfučijevo učenje biva zabranjeno kao jeres јег Konfučije propoveda jeđnu naivnu jednakost Ijudi govoreći; »I delo najviših na vrhovima I onth prostih i najnižih, jeste sasvim ista dužnost prema životu; popravljati i usavršavati samoga sebe. To je osnova života, u tome je izvor opšteg blagostanja«. Konfučije se rodio 551 godine ,a umro 47S godine p. n. ere, kažu da je u 22 godini starosti napustio činovnički posao i da su mu u kuću već u tim godinama dolazili Ijudi tražeći saveta. Vladari mnogih oblasti pozivali si Konfučija k sebi da bi se u svojoj upravi koristill njegovim savetima. Konfučljevo naivno učenje o jednakosti dužnosti Ijudi svih staleža prema životu i druga učenja koja se nisu svidela vlađarima odvela su Konfučija u progonstvo. Sa njim su putovali njegovi učenici. To je bila neobična grupa putrika, koju su oblasne vlasti što hitnije proterivali

iz svojih oblasti, a narod ih je rado primao gđe gođ bi došli. Bilo je to vreme dinastije Djo, period plemenskih seIjačkih i rodovskih buna i ustanaka. Posle pedesetgodišnjih potucanja umro je Konfučijo 478 godine p. n. ere. Progonstvo je pojačalo popularnost njegovog učenja u narodu. Саг Tsing Ci Hoang izdao je naredbu da se sve knjige koje sadrže Konfučijeve misli zapale i unište, a oni koji budu propovedali Konfučdja da budu proterani ili übijeni. Nešto kasnije odigrali su se oni veliki ustanci seljaka i krvava borba za zemlju. Srušena je jedna dinastija i izvršio se ceo prelom u životu Kine. Pobednici, seljaci i robovi nisu znali šta da rađe posle pobede. Uz malo zadovoljenje položili su oružje došla je nova namesto stare dinastije. I ako sporo, ipak se promenio moral i pravo kineske robovlasničke države. Konfučijevo učenje o moralu nije više bilo opasno po robovlasnike i oni ne samo što počinju da ga odobravaju, nego ga i koriste kao svoje oružje u borbi protiv robova (јег je Konfučije propovedao mir među Ijudlma i težnju duhovne uzvišenosti ne govoreći o materijalnim uslovima). U to doba jedan vladar izdao je naredbu da se Konfučijevo učenje sabere i zapiše u knjige. Grupa Konfučijevih učenika i sledbenika, zapisujuči. u knjige Konfučijeve misli kOje su u narpdu kružile usmeno s generacije na generaciju i imale celu jednu religijsku moč, a delom iz starih teško očuvanih spisa stvorene su Konfučijeve knjige. U njih su zapisivači uneli i mnoga naučna dostignuća koja nisu imala mnogo veze sa Konfučijevim učenjem, želeći da na taj način još više podignu samog Konfučija koji postaje idol robovlasničke klase. Podižu se hramovi u njegovu i'asjt širom Kine, određuju se specijalni učeni Ijudi koji će kao proroci čitati 1 tumačiti njegove knj^e. Kasnijl sledbenicl Konfučija ođvojiU su Konfučijevo učenje od naučnih rezultata sabravši ga u tri knjige: »Učenje o sredini«, »Velika nauka« i »Razgovori Konfučija«. S. FILIMONOVIC

8

студепт

ЧИТАОЦИ САМИ УРЕЂУЈУ ЛИСТ ТО ЈЕ НАСЛОВ НАШЕ НОВЕ РУБРИКЕ КОЈУ ПОЧИЊЕМО ОД ИДУЋЕГ БРОЈА ЧИХАОЦИ д Желите да прочитате песму неког страног писца у преводу пишите нам и ми ћемо је објавити. Интересује Вас биографија познате личности или једног од најбољих студсната ваше генерације пишите и ми heмо је објавити. Ф Шта се догађа у Алжиру? Ako желите наши спољнополитички сарадници написаће вам нешто о томе. СВЕ ШТО ВАС ИНТЕРЕСУЈЕ ПИШИТЕ И МИ ЋЕМО ВАС ОБАВЕСТИХИ.