Студент

РЕПОРТАЖА „СТУДЕНТА"

ДВОЈИЦА У КРЕВЕТУ

ВЕЋ. одавно су и они највреднији утрнули светло. Читава зграда је у мраку. И тишини. Сви спавају, Све впава. И зграда, чини се заспала је умотана у снег. Већ одавно су и они највреднији заклопили уџбенике, скрипта, белешке. Ставили их на сто, под јастук, спустили их на под. Сутра ће наново да живе у њима, само са њима. Одмах по буђењу. Још пре прве цигарете, пре доручка. Фебруар Кроз три дана је пнсмени, Сутра је испит. Писмени је био прекјуче, у уторак he се на усмени. Фебруар. Већ одавно су отпутовале мисли. И оне о девОЈЦИ • тамо, и оне о девојци овде. Не мисли већ одавно нико на писмо кући које свакако треба написати. Написаће га сутра. А требало је да га напише још пре четири дана. Ни да ли he стићи до прекосутра да пређе још тих двеста страница. Ни да ли he ових шест стотина динара истрајати до првога. Већ одавно су руке извучене испод главе. И згрчила се тела. Ипак је хладно. Ноћу је свакако хладно. Сви спавају. И зграда, чини се, заспала умотана у снег. Куцање у врата. Спава се. Све је заборављено. И испити. И отац који чека писмо. И девојка која синоћ није била баш расположена. И зашто није. И да ли he се имати за цигарете до краја. Заборављено је. Спава се. Куцање у врата. Сан је тако леп. Тако је лепо спавати. Одморити се. Спавати. Спавати. Нико не куца. Не треба се будити. Још није време да се човек пробуди. Куцање у врата. Да, куцање. Мора се пробудити. Мора. То куцање. Ко he се дићи да отвори врата? Кревет је толико угодан. Топао. Мек. У соби је ипак хладно. Ко ће се дићи да отвори врата? Пали се светло. Мамурлук у очима које се стискају. Трљају рукама до суза, до бола. Извините... Молим вас, ваше легитимације... Руке се збуњују у џеповима пажљиво сложених панталона, у џеповима изгужваних панталона. Легитимација је сањива, легитимација се изгубила између писама мајчиних и девојачких, између слика, између адресара и бележака. Најзад се налази. Показује, а очи су још увек мамурне. Трљају се до суза. Хвала... извините. Гасе светло и излазе. Сва тројица, сва четворица имају легитимације. Они су пробуђени без разлога. У њиховој соби нема никог изузев њих. Они имају легитимације. Они могу да наставе са спавањем које је малопре прекинуто. Спавати, Тако је лепо спавати. Они могу да наставе да спавају. А не спавају. Слушају. По времену KOje проведу ова двојица у свакој соби може се оценити да ли је ко ухваћен. Кад наиђу на ког, дуже се задрже. Док запишу име оног који га је примио. Оних који су га примили, Не спавају. Не само зато што не могу одмах да заспе. Иако би то можда хтели. Слушају. Да ли he се негде дуже задржати? Хоће ли ноћас неког наћи? • • • ПРВИ пут сам га срео на некој игранци, има од тога више од три године. Стајао је уза зид и пушио. Поред њега је био младић који ме је много потсећао на једног друга још из гимназије. Био ми је окренут леђима, нисам био сигуран да је то он. Чекао сам да се окрене. Кад се окренуо, видех да је то Душко, да не може бити превида. Док смо се нас двојица поздрављали, можда мало и превише бучно, стајао је по страни и смешкао ci. Касније се упознао. Од тог првог сусрета остало ми је само то да се тај омалени смеђи младић зове Мирко, да лепо пева (Душково обавештење), и да, пошто студира технику, станује у „Лоли”. Касније сам сазнао да много воли да игра, виђао сам га једиио кад би залутао на коју игранку. Тада би разговарали, прилично дуго. Никад ти разговори, захваљујући њему, нису били досадни. Укратко, били смо само случајни и вЈзло површни познаници, Прексиноћ сам га наново нашао. Само, не случајно. Тражио сам га, хтео сам да будем једне ноћи илегалац. А једино ми је он то могао да омогући, пошто моје колеге са факултета нису за то хтеле ни да чују. Прво би ме питали зашто хоћу да спавам у дому. Познају ме добро, морао сам бити искрен. Онда су ме гледали скоро љутито. И одговарали да им је то немогуће, и да ништа не знају о илегалцима. Расправљање нијс помогло. Постајали су намах грдно заборавни, нису се чак сећали ни оног о чему су ми уназад за, рецимо, двадесетак дана причали баш о илегалцима. ГБутали су и брзо прекидали разговор. А отворенији би ми још и рекли оно што су, верујем, сви мислили: Да о томе не треба да пишем. Да је то тугаљива ствар. Да he се све, како напишем да напишем, свалити на леђа тих јадних. Да ће пооштрити контролу. Онда сам се сетио Мирка. Слагаћу га. Рећићу му да немам стана, да ме je газдарица избацила. И слагао сам га. Моја фиктивна газдарица била би, да постоји, најблаже речено, прави монструм. Страшно ме је шиканирала. Прексиноћ сам дошао касно, био сам са девојком у позоришту. Сав снег са ципела нисам успео да стружем на степеницама, па сам се у ходнику оклизнуо и пао. Притом сам срушио неку стаклену вазу. Ваза и ја направили смо грдну буку. Газдарица се пробудила, устала и сутра, односно јуче отказала ми стан. Избацила ме на улицу. Синоћ сам био код једног друга. Међутим, његова газдарица ме Је јутрос видела и више код њега не могу. Смешкао се док сам причао. Уплаших се тог смешкања зар толико неуверљиво лажем? Међутим, поверовао је. А како и не би! Прича је, ако ништа друго, а оно сигурно типична. • • • СТИЖЕМ тачно на време. Онда кад је још у холу дома довољно студената да не би био, и да се врши контрола, упадљив. Ипак, чини ми се да сви гледају у мене. Да сви знају да ноћас илегалишем. (Неупућеним на знање: створен је нов глагол у српском језику илегалисати. Да ли је језички на месту, не зкам; не бих рекао да је. Да се често употребљава, међутим, сигурно знам). -«»«0 »и У соби изузев Мирка никог не познајем. Лакне ми. Ни мало не желим да сретнем било ког познаника. Ме-

ђутим, то не значи да причу о својој монстр-газдарици и фамозном паду не морам одмах да испричам. Слушају ме пажљиво. Грдно озбиљно чак; покушавам да их засмејем зачињавајући свој пад што комичнијим детаљима, али не успевам. Та ме озбиљност опомену бити избачен из стана није ни мало смешна ствар! Напротив. Зато крај приче дајем у врло црним бојама. Али, ни то није на месту. Слушај, колега, ипак то није толико трагично... Ето, ноћас ћеш овде, а сутра ћеш већ видети како ћеш. Ако баш не нађеш места, дођи наново... А контрола? Па неће ваљда баш онда кад си овде ти. Слушајте, на Новом Београду је фино са том контролом. Пет-шест дана пре контроле објаве звучницима да he да врше контролу, илегалци кидну овамо у домове и никог не нађу. Море, ђавола не нађу! каже смеђи дугазлиза који је већ у кревету. Па сигурно да нађу кад су будале! објави: вршићемо контролу, ко нема дрм нека се чува. А они опет остају! Будале! Дугајлија у кревету нема ништа против ове констатације. Ни ја. Осећам да су заиста будале кад чекају контролу. Ужичанин за столом истрајно учи. Овакве мушкарце воле девојке. Он је тип лепотана са корица ког америчког магазина. Ми смо, међутим, одавно у креветима, чак смо се и Мирко и ја наместили. На мени је и Мирков џемпер. Да не назебем, ако се ноћас откријемо, каже. Двојица смо, ћебад су ипак уска, неко може да заборави у сну да остави део покривача за друтог. Он има топлу поткошуљу. * Сијалица ми бије право у очи. Ни мало при]атна ствар. Коначно се и инкарнација америчког појма лепоте из Ужица диже са стола. —— Јесте ли ви колега били у неком дому? пита ме протежући се. Не знам шта да одговорим. Плашим се да им не будем превише туђ ако кажем да нисам никад био. Да не испадне да само сада, у невољи, сматрам дом довољно добрим, а иначе... Усто, већ сам рекао да сам на четвртој години, па је свакако незгодно рећи да зато време никад нисам становао у дому и зато што би то било неоспоран доказ моје несналажљивости да га добијем. Зато кажем да јесам. Две године. А зашто нисте и ове године? наставља, а глас му је сад сасвим сигурно непријатељски. Јесенас сам био болестан. До краја октобра скоро. Закаснио сам, одговарам насумце, први пут вечерас да не осетим срдачност. Па да, каже он већ из кревета. а глас му не садржи онолико непријатељства. Ко пре девојци, његова девојка. Светло се гаси. • • • Ја, међутим, дуго не могу да заспим. Наравно, смета ми и то што смо двојица у истом кревету, То није баш превише пријатно, али није, руку на срце, ни неподношљиво. Уствари, ја нећу да заспим. Чекам контролу. Иако сад са неупоредиво мање жара него три-четири сата раније. Почињем да се сећам да сам својим поступком увалио у незгоду ову четворицу крај мене. Јер, ако ме нађе контрола они he имати непријатности. И то не мале. Зато се почињем плашити контроле. Сад је никако не желим. Онда се сећам гласа Ужичанина, Пера се, чини ми се, зове, којим ме је питао зашто нисам и ове године у дому. Он ме није примио превише срдачно ни кад сам дошао, као Миша, који ми понуди одмах и з аново да дођем, али није био ни нељубазан. Међутим, када је чуо да само пве године нисам у дому нагло је про-

менио тон. Зашто? Не могу да нађем одговор.. Обећавам себи да кећу заборавити сутра некога за то да питам. Контроле свакако ноћас неће бити. Или ја то само желим? Још има времена за н»у. Колико још њих под овим кровом не могу да заспе очекујући контролу? Јер овде не објавЈнузУ као на Новом Београду да ће се ускоро вршрти контрола. Овде изненада закуцају на врата. Не верујем да сви илегалци не могу да спавацу у страху од контроле. Човек се навикне. Сигурно да то не могу само почетници као што сам ја. Уколико ни У ненаспавани. А ја треба да будем такав прошле ноћи сам спавао код друга, али врло рђаво, рекао сам. онач , морам да заспим. Истрајно жмурим. На крају спавам. • • • Ујутру се опраштам. Сви су врло љубазни. И Мирко, мада му сигурно није било лако. Чак ми и он, уз Мишу који понавља свој сииоћни позив. предлаже да вечерас ако немам где, наново овамо дођем. А контрола? Па неће баш ноћас, претпоставља наново Миша. _ а да наиђе, шта би било? инсистирам. —_ Не знам, искрено да ти кажем. Никад код нас у соби нису ухватили ниједног илегалца... Ти си тек други, објашњава Пера. Он ми је јутрос неупоредиво милији. Ни сам.не знам зашто. Преврће се по кревету и наставља: из дома нас неће избацити, бар први пут кад нас ухвате, Сигурно неће... Слушај, питам га седајући на његов кревет, зашто си ме онако синоћ питао зашто нисам и ове године у дому? Како то онако! каже, а видим да je разумео. Знаш, чини ми се да највише илегалаца чине они који су избачени из домова. Било због чега избачени. Пијанчења. Картања у новац. Њих је највише илегално у дому. А они домове упропашћују. Њих нико не може да позове на одговорност, а сами нису ни мало одговорни. Односно, нису поштени. Онда ми испаштамо, а већ да такво понашање није на свом месту настрану! Сад ми је јасно откуда синоћ онаква боја његовог гласа. Друго су такви као гато си ти, ви морате овако, бар неко време. А има и таквих који месецима илегалишу. А не морају. Знам, примају стипендију, шаљу им од куће, могли су да добију место у дому а илегалишу па још чекају на „репете" по мензама да ручају. Срамота. Поздрављамо се. Много срдачније него ли сам мислио да ћемо се поздравити. • * • Док лагано излазим, међутим, стиже ме Пера. Са њим је висок, црн младић, рунасте косе у већ давно изношеном хубертусу. Упознајте се, каже. Колега! Илегалац? Већ давно, скоро четири месеца! - Стално овде? —. А не! Прво сам се био настанио у... Два меееца сам био доле. Вез незгода? Без икаквих. Само, тамо сам био скоро легално. Један ми је друг дао своју стару легитимацију. Али ипак сам стално долазио рано у дом... Док има света на улазу. А и да ме је вратар питао, показао бих му ту легитимацију. А кревет? Кревет се налазио! Пођем од собе до собе, као другове тражим. Па где нађем празан кревет. Само, ћебади није било! А откуд празних кревета? Па то је био септембар, октобар. Још сви нису били дошли. Контроле никако није било? наново питам. Док сам био доле није. Стално се причало биће, биће, али... —• Хвала богу, констатује Пера. После је била. Причају да су на балконима неки висили док не прође. А на Новом Београду штос направили од ње, је л’ знате? Ни Пера, ни ја не знамо. Прилично неслан, наставља. Био у некој соби један бруцош илегалац. А два апсолвента, онако 6ркати, узела под мишку неку књижурину, па право у ту собу. Контрола. Бруцош наравно на балкон. Бос. А она двојица остале испитују, гледају у ону књигу, запричали се, по цигарету запалили. Па чак један и на балкон изашао да види да није који илегалац тамо. Гледа у оног јунака, а он се онако бос смрзава, цвокоћу му зуби да се на километар чује, гледа га, а као не види. Тек се после пола сата сетише да оду. Сутра јадник пропаде кијајући и хвалећи се како га нису видели! А кад су му казали! Него, ја идем лево! И ја каже Пера. Али, ја не пуштам лако искуснијег колегу. Шта знам где је најлакше! Онде где се има највише другова! • • • Стојим још часак на месту. Онда полазим, полако, Још сам са њим. Са овим у зеленом хубертусу. Са свим илегалцима. Са њиховим свакодневним проблемом, огромним проблемом, где ћу ноћас да спавам? Са другим тек нешто, тек врло мало мањим: хоће ли ноћас контрола? Хоће ли тај мој друг који подели ноћас свој и онако узан кревет са мном да има неприлика зато што ми није дозволио да останем на улипи? Полако корачам по овом фебруарском снегу. Хоће ли ноћас бити контроле? Хоће ли остати ко без кревета, хоће ли ноћас нечије другарство, да буде награђено незгодом, најблаже речено. Да, велико другарство. Због њега се више не сећам да су илегалци зло, да много оног што не треба да буде у студентском дому у њега буде унешено са њима, да су често то људи којима никако ту није место. Све то заборављам. Јер све то бледи пред великим, дивним другарством оних што примајући своје другове у своје кревете примају одговорност на себе. То није мала ствар, иако је, на жалоет, обична. Односно велика је баш зато што је обична. А била би још већа да по који пут на њу ае падне сенка оних који ње нису ни достојни.

Бојан ПЛАМЕНАЦ

8

студент