Студент

ма Бечлија. Њихови ситни духови без снова, у свом непризнавању Моцартове музике, носили су потврду баналности сопственог укуса. То несхватање Моцартове музике у месту за које био везан, осећањима националне привржености, донекле је ублажено признање које му је Праг пружио. Град пун словенске осећајности очовечене вековима културе стране осталим Словенима, Прихватио Је његову музику с пароксистичким осећањем одушевљења. Као најдрагоценији уметнички узврат за признање добијено у Прагу, Моцарт је своју наредну оперу „Дон Жуан“ извео први пут у овом граду. Анегдоте које иду у прилог његове лакође компоновања добиле су овога пута скоро фантастичне облике. Говорило се да је своју сјајну увертиру за Дон Жуана компоновао у ноћ пред саму премијеру и да ју је орпестар извео уз бурне овације. Местимични успеси и много чешћи неуспеси, нарочито на аустриском тлу, непрестане ситне домаће незгоде ломиле су Моцартова душевна стања која су ишла од скоро разузданог уживања пучких забава до меланхоличне утучености и крајње резигнације. Стваралачки мир и животна сређеност остали су само носталгична чижња овог композитора. Последње године његовог живота обележене у погледу уметности настајањем његових најзначајнијих симфонија, Ведра es-dur, noмало трагична G-moll и најзад чувена „Јупитер" симфонија, савршена у мелодиском и контрапунском смислу, претстављају у животном погледу смирење Моцартовог темперамента и стварање једне антички јасне филозофије, која је сугерирала неминовност свршетка као општег животног исхода. Та духовна смиреност, као животни лајтмотив прожима последња његова дела „Чаробну фрулу“ да у ~Reguiem-y“ прелама између судбинских узнемиреног „Diesirae" и лирично смирене ~2acrymose“ стварајући осећање неминовне смрти с којом се Моцарт филизофски мирио, али која је у годинама животне и стваралачке виталности била очигледно преурањена. Околности под којима је настао ~Reguiem“, још су више повећавали осећање блиског краја. Тајанствен човек одевен у сиво, с изразом окрутне одлучности на лицу, начинивши чудну поруџбину, био је у Моцартовом болешћу повећаној осетљивости машти, израз смрти која тражи „Reguiem* 4 за њега самог. Трагичност његовог живота продужила се касиије нвсхватљивог јачином симбола и његове смрти. Сахрањен у заједничком гробу са свим безименим бескућницима Беча, у дан језивих непогода, а после кофног „Vita Brevis'* он је оставио засобом музику која је израз вечне људске узнемирености, лиричне и трагичне у исто време. ML М

KULTURA i UMETNOST

O поезији, o Давичу, опет

(ОСКАР ДАВИЧО: »ФАОРА«, НОАИТ, 1955)

Отвориш ли, читаоче, ©ило коју Давичову збирку пвсама, наћи ћеш у њој и догађаје и осећања, и лептире и ласице, и биље и мвсо, и дјгојнике и вршњаке, и моћан, свемоћан. У тим песмама, метафоре чим се потраже одмах се нађу, чим се учини да је једна дошла до свог платинског врха, одмах се засветли друга. Обиље фигура, срећом, иде из обиља емоција са којима је Давичо постао плећата уметнич ка личност. Нема несвести це коју он не би препливао, нема камена којег нв би исклесао. Чак и данас када је читање песама догашхотски чин и наводно губљење времена (а поезија нашег века је само начин да се чуло времена што вишв охрабри) Давичове творевине тако су силовито нове и наше да изазивају праве читалачке гозбе. Давичо је песгатчки дојурио као плитвички слал и, преливајући се, био све лепши, сунчанији и озонски бистрији: у његовом давању било је пространства, зШука љубавне недел>е, мтфигса бибера који је разгрнут руком лепотице

Хане и чарновитог сна у маршу. Не зато што Је го читалачка помама, и што je једно дело, чак и жао мејасна мафта понекад шмкнуло поред нас, већ зато што је ре-ч биљна и пијана потекла делом тим, треба увек држати на длану савремености песме тешке као сан рабаџије и лахе као рођење вилинског коњица. Осебујни активизам Давичов развио се у насушни поетски чин. Његовом руком вође -језик «(захидашњице постао Је „виио јуриша“ поплава, лавеж, тај фун, лишће, „члак пролеha“, кука и мотика, стадо и пастири, лутке и војници. Из њега се извиломла деначгао оправдање сна це лот света („У оку ми цело средоземл>е дремл>е‘’), са н»им смо научили да будемо жедни времена („За кап непознатог, дати све позна то“), његова похлетша поука је: „Уогтштено ое живи (волећи једног само." Ако је „Вкшња за зидом“ најзрелија вишња на ше јаве, ако је „Адамило" поема од самог човештва, ако је „Хана“ најлеатша крчмарица коцој безрезервно у сну походамо, онда је „Флора" радијумска свежина и љубав голема, преголема. „Флора“ је сензуална и силовито лепа у свом „несложном складу“, у овојој шатровштиии, Иисоком виду искрености. Она је цревасходно говор великог града. Начињена је од високих антена, дугих степеништа, заслепљу јућих сијалица, од архитектуре човека ратиог и поратног. Ипак, ту лебди! неко тешко зеленило, неки тахићански вал свежине и разлиставање мишића у слободнијем од свих простора. Једанаеста „Флора" достиже ужарену речитост друте „Хане“ (мислим на делсИзе циклуса), На антологиском длану зар не би гордо стартовале пеоме: „Сама“ (љубав из петник

жила), „Обичаји сна“ (какво снажно буђење!), „Слутња” (какав подвит ма • ште!), „Несшравдана незнан“ (метафоре играју ту лепетом земљотреса!) Иако Je често реторички засићена и заморна ланчаним системом метафора, „Флора“ (Je јогунасти леТ у нове емоционалне области. Она је један од најлепших излета сна и онесвешћујућа, реннзаровски ружичаста поезија тела. „ ... Флора са осамнаест усана и двадесет псећих зеница из којих гурајући се куљају на свет ружичњаци и људи". А пошто је достојна бли знакиња „Хане“ (што никако не значида су сличности бројне), електрички жарко расцветала „Флора“ дочекује нас одмах топлокрвно и маштсдато. Она сунча или грли љубапиму шке и женске, она од свих младости бира најмлађу, ona је као чокот тамтнаника која се уз урнебеснусо лидарност стражиловског Вранка, бере из збирке у збирку. Богатство вида овде је обогаћено кокаом! апстракције. Велике романтичке речи постају вртоглаве, бивају новије и верније када се отфе наглавце, када после хиљаду мушких нежности дође најсвежија, хиљадупрва. Читав изражајни систем, грађен несташношћу и разналошћу исто колико и раздрљеном маштом детета и војника, подиже вред ности ових песама чија се насушна речитост не може мерити оа романтичарском агсвшјом. Има дубоких уздаха, великих иодморничких трка по крви, опасних виража, барокних агвстрак ција; има мисаоних јуриша Од росе звечеће до густог афричког тла, али је реч спасоноона, јер уме чулно да се првзазилази. Богата у звучним, визуелним и мирисним сензација ма, ова поезија је садржај но накрцана и ггомало осмехнута, што бризга из нафтонооних поља најбоље нам љубавне лозе песника. Ко he жалити своје време извојштегао читањ€м маслињаве „Хане“, кр шевите „Србије“, Јужњачке „Баладе о сну сеоских девојака", и сада биљне и меснате „Флоре“. А читање то право Је летовање, летскање од главе до пете. Давичо није изневерио себе, није пропустио своје неимарско ћутање, није се лишио стваралачке пароле „За кап непознатог дати све познато!"

Милосав МИРКОВИЋ

Оскар Давичо

Raspevana hronika

(МШКО MILOJKOVIC: »KRV NA LISCU«) Knjlga »Krv na Hsću« je van svlh poznatih klaslfikacija. Sudečl po poznatim ličnostl člja se Imena pojavljuju, reklo b4 se da Je knjlga pedantno vođen dnevnik u kome su reglstrovane sve bltke, svi podvizi, porazl 1 kretanja koja je dožlveo 11l o kojiша je Cuo plsac ove knJLge. Me đutim, načln na koji je taj prlbeleženl materljal donet čitaocu Izazvaće već pri prvim stranlcama njegovo đivljenje. Nesvakldašnje su mnoge karakterlstlke ove knjige Cak 1 kad se govore o umetnlčkoj prozi. I pored detalja i Jlustracija koje se prenos ft iz žitota, ima u ovoj knjlzi opisa i pslholoških osvetIjavanja koja odgovaraju na na še najvlSe zahteve. Ne znam kako, ali se iedan skoraSnji članak Dobrlce Cosića kod mene povezao sa ovom knjlgom. Ako je Dobrlca Coslć odlučno 1 energlčno zahtevao da se o četnlclma napižu studdje, pslhološke, soclološke i đruge, u ovoj knjlzl Ima mnogo podataka kojl bi poslužill u takve svrhe. Citlram vanredan opis četntka: »Njlhova llca izazlvala su strah l ođvratnost kao da su za to bila naročito masklrana. Zarasli u duge hrade, s perčinima umaSćene kose nlz vratove, sa ogromnlm čupavlm šubarama, 1 neklm bolesntm pljanstvom u oClma, u kojlma se krv mešala s rakljom bili bi najgc*rl i u svakom velegradskom pođzemilju sveta". Surovoet koji Cetnicl čine opisane su u ovoj knji zi dosledno bez zataškavanja i to daje ovoj hronlci naturallstič ke nljanse. (Ne znam odakle ovaj neopravdan zahtev da jedna ovakva knjlga bude bez naturallzma. Mislim zbog nekih stranlca, gustih i raspevanih, poele kojlh van ne pađa na pamet da se tu radi o »preslikavanju života«. Možđa Je mnogo važnlja strana ove knji,ge vellkl heroizem partlzana. Nekollko najkrupnljdh obračuna (šest stotlna Cetnlka na osamdeset partlzana, lli druga borba na život 1 smrt kad se ne zna pobednik pa obe »tra n© napuštaju bojlšte) podičl će u nama nekl pletet, neku potrebu za priznanjima. Jer Ima danas Ijudl kojima se činl da je 1 гаičunavanje jedne ratne gocline u dve godine službe neopravdana prtvileglja! Knjiga dolazl da nas, deset gođlne posle rata opo mene na herojstvo, na samožrtvovanje boraca. na vellčlnu m»lih IJudl uslovljenu ratom 1 velikom privrženošću idejl. A opi-8l trenutaka koji od oblčnof coveka traže nađljudske podvige transponovanl su nenametljlvo, negde čak 1 anegdotama. , Mllojkovlč skraćule prlCanje, kratkim, suvim rečenicama obeležava kretanle Jedlnlca, koncizuje naraclju. To je jeđna od neophodnih шапа ove knjlge koja ponekad ispađne t kvalitet (u odeljku Cetnici s Ne retve kad se na trl 1 po stranice sažme čitava povest), Najlepše stranlce ove knjlge prlpadaju oplsima bitaka. Evo Jednog đetaija: »Na brlsanoj člstlni pod samim vlšom pao je prvi otkos. Krv Je mlazevima pn-snula iz rstsečenih vena, natapala sasušenu travu na vrelom suntu. Ustuknuli napadačl s no va su se zaletell, ustrčall na vrh, 1 opet se skotrljall niz pađlnu«. Ш ovaj: »Leševi su zastlrall Rudnlk, 1 on je ličio na zelenu dolamu koju. Je neko, zlovoljan, isprskao katranom«. ' Međutlm knjlga je sačuvala nekoliko ličnosti, stvorila od njih umetnlčke oblike i čitaocu će bitl teško da lh zaboravl. Grozdana, Ijubavnlca u ratu, prkosna 1 strmoglavna, üblja se da ne bi štetlla pokretu. Pa lepa devojka »Tenklć«, lli Parać, Dole. Darinka Radovlć, seljanka iz Sumadije, je gledala kako јој kolju obe ćerčice 1 nlje ođala partlzansku zemunlcu. Neiistrašivl Llka, mnogobrojni obaveštajci, kurlrl. Svi ocrtanL žlvl, sagledani ponekad sa samo neko llko rečenica. Knjiga »Krv na HSću« je napls o partizanskom ratovanju u рге dellma kojl nlsu Sutjeska, Kozara, Banlja ... To je Sumadija u borbi, »plodna nabrekla, teška« u kojoj Je partlzanski pekret gonjen đo istrebllenja. Jedinlce su prelazile Drinu, odiaziie Iz tog legla Cetnlka. Partizanl su imall đa se bore sa četnaclma, Ijottćevclma, nedićevcima, Bugarima, Nemclma. Nerav nopravna borba zahtevala je ne moguće. I to Je u »Krvi na liSću« vešto I znalačkl opisano ta ko da će uzbuđitl čitaoca.

Mlrko Mllorađović

КАД ТРАЖИМ ТИШИНУ У СЕБИ

Усели се пролаја између зуба; заболе кости од сећања. Пођем низ себе да тражим тишину нађем шетрове. От&орим капије своје: чекају ме седмореде страже. Бежим од себе заболе кости od сећања. Свнка ме прати као име, na ме јури, јури. Јуре ме сећања, прогоне северни ветрови.

Огњен ЛАКИЋЕВИЂ

pro et contra

levi rakurs

Ah, taj viski Tri engleske filmske komedije

AmerHcancl imaju Deni Keja 1 Reda Skeltona, Francuzi Fernan dela i Morisa Sevalljea, Italijani imaju Totoa l Makarija Enale zi nemaju svoga komičara. Možda će oni rećl; Zato Imamo Lo rensa Ollvljea. To je tačno, ali reč je o komeđlji. Amerlčki komlčar uz to su ređovno 1 stepigrači 1 dobro pevaju. Džez muzlka kombinovana sa lepim ženama uglavnom i člni primamIjlvost američklh komeđija, ina če liSenlh l najmanje suptilnijeg humora. Rene Kler Je snimlo »Cutanje je zlato« I dao obrazac za pravljenje fiimsfce komedlje, i nedvosmtsleno pokazao superlornost svoje naclje na.d ostallm zapadnim klnematografima, kada je reč o humoru. Itallianl svojć komeđije znaju da začlne JužnJačktm temperamentom, du hovltim, vrlo često lasclvnim di jalozima, Sto je za publiku garancija da će se slatko smejati. Gledajući engleske fllmske komedlje, čekamo pola sata đa bl se nasmejali. Možda nlsam u рга vu, ali Dlkensovl romani mirlšu na plesan, a engleske komedije na salone, frakove, cllindre i ko Cije. Hoću da kažem da humor

nula pažn.lu na važna mesta. Ta ko Je velika scena na đlplomatskorp balu, u kojoj Je Soova satira naJžeSća, doblla u svojoj plastičnostl. Osetlll smo da je tu vrhunac »komedije« 1 da se mora nešto đeslt. I zalsta posle ovog događaja, mala prođavafilca cveća od koje Je nastranl naučnik načinlo damu morala Je đa se zapita Sta će s njom da budc. So kac đa Je ht-J da kaže, nlje dobro blti nl Iđealan čovefc u Jeđnom svetu koji nije nlmalo iriealan. Još Jedna scena u filmu psihološki Je vrlo Izrazita, kađa devojku prvl put uvo de u »društvo«, ona izaziva među prisutnlm nedoumlcu. Kao izraz toga svi odjednom počlnju da mešaju Caj, Sto pretstavlja vrio fino rešenje napete situacije. U drugoj komedljd, radnja те odigrava za vreme rata, među Skotianđanima na jednom ostr-

LESLI HAUARD I VENDI HILER U »PIGMALIONU« RAĐENOM PO ISTOIMENOM SOOVOM KOMADU

treba da bude unlverzalan. Novinarskl vic, reclmo, ta najnlža vrsta humora, postići će teljeni efekat 1 trajniju vrednost samo onda p.f.to je razumljiv svakome, ako ismeva nedostatl’.e koji nisu strani nijednom čoveku. Englezl su suviše zatvorenl na svo me Ostrvu, suviše vode brigu o sebl Ua bi mogll da misie l na ostale ijude. Možda nam je zato i njlhov humor tuđ, a dobre ko medije vrlo retke. Manje vlše sve filroske komedlje koje smo dosada gledali oslanjaju se na dljaloge, onl su nosioci komlčnosti, stvaraju zaplete 1 pokreću ličnostl fllmova na delanje. Ne koriste se izra.žajna sredstva flimske tehnike, montaža na prvom mestu, Cime bl komlka izgubila svoju zavisnost od dijaloga l poprimila spectflčan vid moguć jedino na filmu. Tako u američkom fllmu »Nesretan snlmatelj« u jednoj sceni vlđimo ženu koja govori, all mi ne čuiemo njen glas, već glas ćiuifte. Ovakav fllmski trik veoma je efektan. Međutlm. u engleskom flltnu »Važno je zvatl se Ernest« rađenom prema komediji Oskara Vajlda roditelj, Antoni Askvit ceo film Je podre dio dijaloztma i snimio pozoriSnu pretstavu, Istina vrlo korektno, ali to je bilo pozorište a ne film. Setimo se Vajlerovog »Praznlka u Rimu«. Ima tamo jedna scena izvanredna po humoru. l>ada prlncesa hoće da kupl cveče, a nema dovoljno novaca, cvećar јој poklanja jedan cvet, Zamisllte, on, cvećar poklanja cvet njoj, princezi. All, vratimo se engleskom humoru. Svojevremeno smo gleda ll »Smeh u raju« za kojl je na ovom mestu rečeno da je »smeh dvorske budale«. S pravom. Јег, u njemu se Junaci pokoravaju testamentu svoga rođaka šaIjlvdžije, l izvršavaju njegove nemoguće ođređbe đa bl dobili deo nasledstva. Na kraju se ispo stavlja đa nasiedstva i nema! A svi su onl vrlo dobro poznavali svoga rođaka. Gde je tu humor? Na festlvalu Britansfcog filma u kinoteci imall smo prlllke. između ostalog, da vđimo i trl ko medlje, trl različtte i po sadržaju karakterlstlćna fllma. Prvl je rađen po Soovom Plgmalijonu, i pretstavlja prlmer uspešne adaptacije pozorišnog dela na fllm, drugt »Na pretek vlsklja« potvrđuje gore pomenuto mišlje nje o lokalizovanom humoru i treći, »Pasoš za Pimliko« koji se nalviše pribltžio flmskoj komedji. Razmotrlmo ih detaljnije. Bernard So je za svoju komeđju iskoristlo legendu o vajaru koji je stvorio idealnu ženu i od bogova izmolio da Jol udahnu žlvot. Modernom obradom legen de o Pigmallonu, So Je. njemu svojstvenom satlričkim okom, posmatrao englesko građansko društvo. Iskustvo dvojice talentovanlh umetnlka, Lesli Hauarda i Antonl Askvita, pomoglo je da ova Soova komedija sačuva na filmu svoju vrednost, l rekao bih čak, da još vlše dobije u kvalitetu. Oslobođena organiCenog prostora pozornice, komedije je dobila žlvljl tempo, a kamera je uvek gledaoclma skre

vu. Jednoga dana nestane vtsklja 1 celo ostrvo zamre. LJudima se člni da ne vređl živetl, Jer nema njthovog omlljenog plća. Zaplet' se svodl oko nasukanog broda punog sanduka sa vlskijem. Kapetan obalske stra že ne đozvoljava da se brod opljaćka, ali ga stanovništvo Izigra 1 prenese viski na kopno. Inaće, ceo fllm Je preterano гаzvučen, spor i dosadan. Samo u jednoj acenl osetill smo pravl humor, kada mladić, koga majka tiraniše lako Je dorastao za ženldbu, naplvši se vlstolja doblje hrabrostl da se suprotstavi majcl. Sta nama znači virfci đa bismo mogld da razumemo zašto se tl Ijudl toliko muče oko njcga? Zato Je »Pasoš za Plmliko« Jedna od najboljlh englesklh ko međija vlđenih kod nas. To smo naslutili odmah na početku, kada se posle napisa na šplcl: »Ovaj fiim Je posvećen ...« pojavi posmrtnl venac u kome leže bonovi i »tačklce«. Kroz mno ge komične sltuaolje prolaze sta novnicl Pimlika, jednog kvarta Lonđona, kada otkrlju blago 1 saznaju da ne pripadaju Engleskoj, nego su samostalna d.ržava Za njlh, dakle, ne važe engleski zakonl, oni ukldaju raclonalno snabdevanje, osnivaju svoju »vlađu«, uvođe »carlnu« itd. All zlo nastaje kada Engleska zavede »ekonomsku blokadu« nad Burgunđijom. Iz scene u scenu ređaju se komične sltuacije pune zdravog humora, sočnih viceva l neočekivanih obrta. Nama dosada nepoznatl ređitelj Henii Komelius, dao je fllmu jedan uzvltlanl tempo i potpunl Stlmung prvih posleratnih godina, 1 svoje junake prlkazao kao decu ko ja se igraju rata. Jedna od najlepših scena u fllmu nastaje ka da »susedi« iz Londona bacaju hrartb »blokiranom« stanovnlštva. Sve to vrvi od humora, zemičke l pomorandže lete kao grudve snega, l z avlona se pado branom spušta ugojenl bravac, helikopterima se donosi hrana »ugroženima« da bi se na kraju sve lepo završilo. Pimliko će ponovo dobiti karte za snabđevanje. »Covek oseti vrednost nečega tek kada to izgubi« kaže jedha od ličnostl filma. Svlma koji su žlveli u vremenu neposredno posle rata, ovaj film će bltl blizak 1 razumljiv.

STEVAN MICIC