Студент

a b c

Нови број „Младе културе“

15 агорила изашла Je поново Млада култура и потсетила београдоки културни живот ка своје постојаше. Мада њеиа отсутност није била нарочито оеетна, ипак је лакше с њом нето оез ње. (Нарочито уредhhkv ове рубрике, који је неко врме био сасвим преоушио). У уводнику, нови главни уредник Младен Ол>ача прокла нује наЈдравилкије држање у књижевној политици и недшхзмислено иогтравно понашање Младе културе у оцењи вању књижввних дела по ква литету, а не по неким естетским прикципима. ОваЈ уводник је важан због нових истима, а и збот некик смелости. Велика Је храброст рећи Једном утледном и позиатом Јавном раднику (какав Је Кар ло Остојић) да је литерални полтрон. То треба да доприне са попуштању * у књижееном животу. Жика Лазик пише о поезији Десанке Максимовић и Душана Костића на нов и оригиналан начин. На пола ступца Жика описује једа« свој сусрет оа Десанком Максимовић, негде на Чукарици. Док је Жи ка, огладнео, журио кући на ручак (Зар се Жика не храни у мензи?! оп. 3.), песникиња Је журно прешла пруту и отишла на излет v походе сво Јим нежним пожутелим поиЈа тељима. О Д. Костићу Жика доноси нвка нова тумачења: „Кад Костић, лутаЈући Паризом, oceha само носталгиЈу за родним крајем, онда човек има право да та запита зар ниJe мотао без тога пута коЗи га је мрцварио на сваком кораку, ако Је већ био пут неод ложеи, зар се морало о њему писати?’’ Један озбиљан ecej Миодрага Максимовића доводи ово име у ред наЈозбиљнијих на-Iчих есеЈиста. Белешке о поезиЈи су минуциозно рађене; рво Једног бисера: „ ... Сви покушаји безбројних филозоа да утврде квалитативне између духа и матери Зе. .. нису могли да издрже fi оле ригорознију проверу, ко Зе су напротив мотле да угводе само посто Јање кванзитивних диференциЈа између њих.. . ” Слободан Мапковић претстааља своЈе на'јисквlиЈе дело ..Он” Једним одломком. Штета је пгто читалац течс негде v соедшти одломка сазнаје да rntie воедело читатм одломак ако ниЈе или ако бар нема Јед«ог K V Tor рођака. Чедомир Брашанац Је наттиrao до сада најстудизонију критики о књизи М. Булатовиђ. Да не бисмо кабраЈапи епитете. наводимо ■'“лан цитат: „Бербитераииlа гтално и безразложено (некотпгрикативно) понављање не»рта Је Једа« (диЗагносппггтl знак катотоног сиипгоома, »гт/гкако схема по коЗој би неко смео да истти и иатгуни Једну књигу. Инкохеренција. . i 3. ЗБОГ ПРАШИНЕ V ттрошлом броЗу „Студента” објављен Је ттриказ последњег бгооЈа „Видика” у коме le Мирко Милорадовић тврнзвољно и нетачно интерпретирао моЗ чланак „Теме и ђутања” обlављен у „Вилицима”. Приказивач каже: „Мада се v (мом чланку) додируЗу и ттроблеми оне друте књи жевнооти, чланак Је утлавном ттолемика са заlговорницима молернот израза”. Ја не знам коlа Је то „оиа друга” књижевност и који би то били љеки спеии«±)ични тгроблемм. Уколико Милооадовић не своли наlпреализам на израз и уколико га не сматра модернттм, Ја ни Једне JenirHe реченице нисам тгисао о било ком ттзоазу. Покухнао сам само ,па неке истооиске, друттвоне. обlектгтвне гзроке ко Iтг еу песников-џ- личност учихтт.тги онаквом каквом је * — за т»орена v ceffe. lep би ти узроц.и мотли еветтгално нешго •>н->чити неким кттхтичарима кг>lи це motv и.пи неће па схва те мнота истинекд дела оптуза песмизам. Не зна се како сам се 1а мо гао, делећи КРлежину слгмњу у впедност литетуатнре изникле на „дисакордм занапњачхе ттивнлизатгиlе”. много ттоиблнжтгти захтену за утилнтаомсти чком лгттератуоом, како ми инсинуиоа Милорапорић. Данвс кад Је нова, л»опеонч литеоатура стекла ттоаво тгоаћан ства и када су конзеговатг-гвна смпгоостављања v мнотоме пгое владана, воеме ie да се са по кове литегоатуре одво1и оно што Је злиста модерно и нешто од света онот што се коиlе ггод окриљем нешто могернизам. да се изпвоlи Јутогточенски модеонндпм о' o«wv" rnvTor ко 4 гт 1е v сепгом ттрежт* веле литеоатуое запада. онд’ коlи Je стоа« човеку поднебља па био он, трубо речено. песимиста отттимиста. Расплгоет.зње ноттттених пгои ча о отуђењу без пpoн^пaж' , ња стварнцх облика отнђен. - ' Је сзлвитано и не пади се о cv пткЈстављанлг отуђењ? већ о суттроставд-чњлг н.антнс’ на коЈн се оиа употоебљзгов Ако се нетттто утело гое н и r TTOKroeHVTTiM те»'Bма. ни 1в рлттоет ТУМ^нЧТ туђа мтттн ч

Милп"! СтамС >л»

СPAM ТЕ БИЛО! ПИШЕШ ПЕСМЕ

Шта значи бити млад песник? Да ли Је то особени дру штвени слој људи; да ли је то групација руковођења неком заједничком идејом водиљом? По свему судећи постоји могуђ ност за таквии посматрањем људи коЈи објављују песме. И то Је веђ сама дефинициЈа појма млади песник. Нисмо случаЈно рекли да су то људи коЈи обЈављују своЈе песме; ниЈе случајно што смо изоставили реч пишу, Јер сва Је сила људи који пишу стихове. Није на одмет да се исприча потпуна истинита ане гдота о мајци Једне моје рођаке која је кад Је лежала у болници, написала оду лекарском особљу. Тешка Је била њена борба са чудесном тајном римовања, морала се сна лазити како Је зиала и умела. Завршехак оде био Је овакав: „И сад могу дочекати зиму Јер и здравље сада они иму.” Иако ова поезија има изразито лирски карактер, како би се то већ рекло, ипак се може рећи да Је споменмта жена песник. Јер, да би неко постао песник, мора пре свега да своје стихове и о б Ј а в и. Инсистивамо баш на љивању из Једног разлога. Наиме, сматра се да младунац коЈи почиње да пише чини не ку врсту прекршаја доуштвених норми, постаЈе уображен, нескроман, само ако покуша да „пре времена" обЈави сво Је текстове. Међутим, ако Је он млади песник. то Је сасвим разумљиво да жели свим жаром и свим соцем да види сво Је страсти отиснуте оловом. Ако сада покушамо да одговоримо на питање о заједничкоЈ идеЈи водиљи тих људи (а то еу људи за које се већ давно дознало да cv душа иарода) добићемо Један чудан од говор; да Је та идеЈа изванред но свакидашња, претставља о бичну жељу за успехом и такоређи задиое у саме материЈалне односе међу људима, а нема неки дестилисани идеоло шки вид. Но, били бисмо неправедни, ако бисмо одговаваЈуђи на пи тање о идеологиЈи младих песника, занемарили знатну духовну особичч коlа се припи сује као карактеристична људима од пера. А то Је позната естетска подељеност и антагонизам чисто лирске природе. ПостоЈи не'’" т "'т. , *длст, па чак и мржња мсђу пеким песни„■ , цима. , r . . Читали смо о томе чак и у новинама. Млади почетник из виждао Je .и испсовао Је песмв љ свог колеге. Замало да ниЈе до шло до туче. Културни скандал! На помолу Је сумрак Једне генерације и тако даље. Али зар то није претерано? Позната Је такозвана естетска подељеност међу доајенима на ше литературе; можемо се упи тати врло радознало има ли те подељености у некој знатноЈ мери код младих песника? Говорити о тој естетској подељености, може се, Јер естет ска средства израза бројна су до те мере, да ни,lе ни најмање чудно што се не служе сви Једним истим песничким Језиком. Но ту би требало да се замислимо. Како се може гово рити о Језику као о идеологиЈи? Било би сасвим логично да се то неможе чинити. Ако постанемо дословни хроничари свога времена морамо да констатуЈемо да се за дивно чудо Језик све више почиње сматрати суштином. А да Је то тако видећемо ако се сетимо да су симболи Језичко средство. А читав сукоб (уколико се појави) своди се на то: чиЈи Је избор симбола коректни Ји. Али забога. симболи остаЈу симболи. прелиставаЈуђи теориЈу књижевности ТимофеЈева, можемо нађи ове редове: и у свакодневном пиЈачном жаргону обиље ie стилских фи гура, тропа. Ако Је и колокви Јални говор еимболичке приро де, неђемо ли прошипењем по лемике око израза доћи до по Јаве табора у говорном Језику? А то би било можда веђ нездрав паптикуларизам. У последње време занемару Је се свађа око израза, говори се о новом лчрскгом антагочиз му. А таЈ а!ттагочизам олвиЈа се негде у облзетн типичног jt нетипичног. говори се о оптимизму и пссизмм. донекле се потржм питања мооалног Јача ња ликова у делима. а при то ме се зачемдотИе Јелно воло ччење коЈе каже да нас несре ђа пплгих поччава (ако се већ тоажи поучпоет) и дв пгоолаз кроз Јад и пвтњм де.дчlе на не ки начин оппемењуЈмђе. Тражи се уместго тога писвње о коЈи оплемењмlу. Јер »ко се ноши ни мање ни вишр чего бекство оп стваочгости. .Тер ако се вгочт селекпиlа Ја да, онда се повеђи лео човековог искуства зачемаруЈе и то бага онаЈ део коlи захвата страховите напоое ла се човрк у noimpv са њим годгожи у бодром етичком и поетичком ста њу. Ово Је наЈнговиЈа crrovia коЈа захвата и младе прсчике и на таЈ начин их доволи до иеке уншћормости. ТТостгоlи веповање да Је тго жтгосчв мачч мла дих песника пливање crovЈама. Ето, ланас говгоое како политичка тема не може да се обпади песмгом. А то Је као пгго знамо софистичка заблула. Jen акго с<» . пготцтичка тема. то Још vbck ие -»та„и ла се та те«о гоб’ >а7,,,ла -атптнчки а че лигоски. Заи-. ста.онда, гдр c V ne"ve о хилро

централама? Лирске песме а не електричне. Заиста, ако неко каже; кад твоЈи бокови у воду гњурну радосни крици у срце ми Јурну, па то буде лирска манифестаиија, зашто онда лирска не би била и ова манмфестациЈа; у дан завршет ка брана луда радост ми Је храна. иако струјање наше литературе ограничава и поезију. Та Је појава била доста дуro потпуно оправдана. Јер.само Је на таЈ жестоки начии, боЈкотовањем читаве Једне те матске области, области поли тичких тема било могуће да се дословно уништи политичко певање. данас Је можда већ тренутак да се опет лиричари посвете целокупноЈ ствариости. Али то питање се не може ре игити декретом, Јер ако би смо сада повикали политичке те ме; не би смо добили ништа сем пребрзих творевина. Тако видимо неколико ствари: прво, поводљивост за струЈама ни.lе особина мл а д и х као таквих. него је то обележЈе наше лите ратуре данас. Дозволићемо тврдњу да he кривудаво стру Јање постоЈати догод не добиЈемо праве градске романе ко Ји би се одигравали 1956 године. априла или маЈа месеца. Сем тога морамо нагласити да читаво повоћење за струЈа ма ниЈе код младих песника изразито. Упркос извесном по модарству видећемо пажљивим посматрањем да Је интимна лирска поезиЈа љубавних испо Једна те Једна, без обзира на „модне струје". Заиста нека се покуша објаснити каква Је су штински идејна разлика изме hy поезиЈе коЈу Је нападао Светозар Марковић и поезије коЈу не прима велики део на ше филистериЈе. Разлика Је са мо у интезитету, у продорности и жестини неизвештачене природе, која краси модериу литеоатуру, И добро Је што Је краси. Једна тврдња која прети да у лаичким круговима претста ви младиће о коЈима Је реч, на неугодан начин, Јесте приповетка о антагонизму. за ко Ји поуздано можемо рећи ла ниЈе никако идеолошки. То Је некаква „естетска подељеност" коЈа Је праћена спомену тим „лирским антагонизмом". ШризнаЈемо да Је овај израз намерно склопљен са незнатно иооничном непреиизношћу, али да ипак међу самим људи ма коЈи 6и се могли назвати младим песници»'а има изванредно много нетрпљивости. Ово J# оПет Чисто хионичарско журналистичка констатаии-

]а). дакле, ако прихватимо лирски антагонизам као посто јеКу чиљеницу. морамо се пр во наомејати због саме апсурд ности те појаве која Је као што знамо, контрадикторна. А контрадикторна Је зато што бављење лириком заиста значи оплемењавање човека. То 'шко не може и неКе спорити, томе су нас научи.ти песнички великани показавши својим де лом да поезија и добра воља иду напоредо. Наравно, песни ци слободе мрзели су тиране. Али питамо се ми; ко je у на шем песничком свету тиранин, а ко ]е прав? Апсурдног ли пи тања. Лиризам као оплемењавање не може бити спојен са тако изразито агресорско-анималистичким поЈмом као што 1е мржња. Па ипак, те двв се ствари спаЈаЈу у чудну мла леначку целину. А то већ није никаква уметничка идеологиЈа. То одва Јање и подваЈање Је жеља за успехом. Нека врста еснафског тврћења. Онда можемо и разумети стрсну жељу младића да што пре дођу у еснаф. Наравно свака екстремност у nocrvnuKMa Претставља примитивизам, па he и страст у фронташењу увек бити примитивна до зла бога. Чему оваЈ памФлет? Зар ниЈв мзлишан Ако се врпти фронтирање ме ћу младим писцима, и ако се стави на чело натпис: млади песник. Још увек значи да Је прекорачена нека друштвена ноома. ПостоЈи уверење да чи њенипе о коlима се говори оа де могу да буду осуда младих људи коlи пишу. то уверење изграђено је на оваЈ начин: Иако Још увек немаЈу форми рану уметничку физиономиЈу, покушапаЈу да издаЈу збирку. А занемаруЈу Факт да ће кроз годину дана, поведени литерарном модом почети да певаЈу на нов начин. Мећутим. ту нема места Јада њу. Какво Је то почетништво коЈе би наЈедном нашло прави пут? То се може постићи само v школама, а захваљуЈући слободи поетске уметности и њеноЈ демокватичности, сваки човек може потпуно равнопрач но да се њом бави. Звучнн пре кори као што Је нема места дилетантима, у поезиЈи делуЈу као штуре фразе лт;еЈаца. Само храбро, другови, проиађите своЈ израз, али не заборавите да конфронтирање коЈе при томе вршитв нема баш онако стриктно идеолошке основе као што вам то можда изгледа. гглгтлв

Раша ПОПОВ

UZ PREVODE KIHESKIH LIRIČARA

Poezija nedorečenih htenja

Konfuffijeva shvatanja, tao!zam i budizam 1 pored Jstina koje ih međusobno Isključuju. delovl mi mlsaonostl Jednog 1stog podneblje. koje ih Clnl sllčnim 1 opravđajiim, Lao-Ceova skeptičnost 1 mlstlclzam dopu. njenl Konfučijevlm smlslom za rapionalno, usvojill su od buđističklh shvatanja JoS Jednu primesu nostalxije za večnlm. U tim filozofskim okvirlma kreče se tokom vekova skorc« nepromenjena poetska misao К1 neza, otkrivalući jeđan poseban svemir. isključivo klneski svemlr apsolutno moralnoe. nedeljivog i jednostavnog. Kinezl nikada nisu stvaralJ rellplje, u njima sp nisu rađala mistična strahovanja c*d zaerrobnih tajni, all su Ipak ođuvek bill svesnl postojanja nedokučivog smisla što ležl između dv A krainostJ postahka 1 nestajanla. Neminovnost žlvotnog svršetka. koja пе obečava nikakav nastavak u nepoznatom. stvarala Je u kineskim temperementima 1 poeziJJ grčevitu vezancst ze životna strujanja. 7 л sve ono Sto u sebl nosl znake postojanja 1 obećava trajnost. Kineska poezija nlje podvreavana nlkekvim prevcima nl uopfitenljim etvaralačklm koncepciJama, to isključivo poezlja žlvota. kretanje bića kcm tt Je oduzeta telesnost po svetu lepote 1 osećajnostl, U njoj nema trare. nja za redom, jer Joj Je nepoznat haos nl eksperimenti a aroje

I skeptičnostl, Jer je sve utvrđemo i пергошепјепо, Ona Је рге svega muzika eteričnog omađljavanja rečlma. slikama koje su iednostavnc* dostillzovanog 1 utiscima čulnog 1 emotivnog koje je skriveno u naslućenostl. Toj poeziji je strana zapađnjačka strastvenoat data u bljeStavom koloritu i skoro raskalaina u IspolJavanju snage 1 senzualnosti; t«na }e sva pastelna, bla. glh prelive sa skrivcnlm strujanjlma koja đraže. LJubav Je u klneskoj poezlii poluskrlveno predavanje 1 izgaranje na koje utlče 1 opadanje trefinjevih cvetova, pucketanje hambusa, Bum svlle 1 otsjaj mesece na Sađu. Ona ne zna za noćne tmlne puaie putenosti, za smele oplse doSlvlJavanJa kojl idu đo lasclvnog; ona Je samo Je đna nei’ametljiva čežnia koja u izrazu nlkada neče otiči dalje od fine aluzije. Iskonska smirenost klneskih temperamenata, unela Je 1 u ovu vrstu strasti izvesnu odmerenost ! uzdržanost, koja samo poiačava unutražnje doživljavanje. Ta strast ne dovodl dc* ekr/atičnog. all neprestano postoji kao neminovnost 1 Jedna vrednost vlSe, koja upotpunjuje smisao IJudtkog postojanja. Kineski pesnlk nalazi lepotu 1 poetsku insplraciju u strujanlu zemaljskih sokova kroz vlati trave, u nastavku Sivcte 1 hiđoj igrl JesenJeg HSČa u nočnom hdeniu s rosom na telu punom Suđnje, u privldnim utehama vin

skog zaborava. NJegovi susretl s prirodom pretstavljaju dodir Covekove radoznalosti s nepczna tim obliclma u kojlma ležl smisao 1 opravdanost potpuno ravna IJudskoj. Pojam sreče Je za Kineze neodvojlv otkrlvania skorc* muaičkih strujanja u svemu Sto to prlvidno ne sadrži. Poetska meditiranja nisu nikada člsta misaonost 111 potpuna deskripclja, več flna i mlnljaturna mešavina Jednog i đrugog u kojoj sve, počev od slikarskog treptanja arabesknih slova do e. senclje smlsla, nosl najviše cbeležje llričnog. Uzdržanost klneskih temperamenata povlači za sobom jednostavnost želja. koja ne značl kiniCko zadovoljavanje malim, več osećanje životnih vrednostl t traženje sreče ц ~be7,načajnim sitnicama" neprimetno lepog... ~Mi ctvaramo prozore I slušamo kako pevaju cvrčci 111 kako pa. da uvelo IISCe 1 upijamo mirlse krfzantema dok dole slja jesenjl mesec 1 srečnl smo (L.ang Jutang) to su maglčne reči klneskog žlvotnog principa. Za tu poezlju nemoguće Je reči da 11 Je ikad blla prlmltivna. J do koje mere imala složenijih ргеlamanja 1 menlanja, Јег Je u njoj ođuvek bila prisutna elastlčnost kineskog duba, koji oscCa l zna mnogo. U toj nepromenjenoj llnijl oduSevliavania leplm ima retkih uzdizaris. koJa ne znače otstupanie, več vrhunsko ostvarer'Je jodnog iskon-

skog prlncipa. U zemlj! tT>Stlh 1 vajkađašnjih poetskih naklonostl, siičnog doživljavanja t o. sećanja, pesnici kao Sto su Li Tam Po i Tu Fu, znače samo najidealnlje ostvarenje intimmog osečanja koje svaki Kinez s istom jačinom nosi u sebi. Između L1 Pc*-a 1 Tu Fu-a postojl krajnja 1 za Kineze retko velflika razliko između umetnlčkih indivldualrosti. jer su onl navikli da pesnici imaju samo drukčije slike, druge boje kojima 5h stvaraju ali da su istovetna osećanja što ih pobuđuju u njima. Ova su dva pesnika ipak đo te mere različlte prirode, da na njih nl sllčnost navika l sklo nost nlsu mogle да utiču. Najvećl liliča r Li Tam Po je najćešće stvarao u poezlji mu. zička nokturna. pejzaže blapo akvarelisane, pune pritajene emocije 1 mudrosti koji nikada ne prelaze u suvu didaktičnost. On uvek ostaje veran predmetu koji ga je nagnao da dublje oseća. 1 zadržava ga barem u naslovu 1 ako posle njcga sledi sasvim druga stihovna osocijarlJa. Tu Fu je misaonljl i dubljl u smislu realnljeg. s više hrabrctsti da se upusti u tragenja za onim što Isključivo leži u Coveku, all su nlegove poetske metafore usiljenije, tromijp 1 neveštije uklopljene u osnovnu ideju U kasnijim periodima stihovi ovih pesnika postall su „zlatnl spisi" 1 nepomućenc« „vjeruju" za svakog liričara Kine i Jaoana, za svakoga ko oseća večnl mlr 1 vannarnvr'' ‘ sfere čiste osećajnosti, misstl 1 lepote.

Mirjnna MloCi.. .o iiv

PREVEDENI STIHOVI IZ KINESKE POEZIJE

CEKANJE Rosa Je popala po papuClcama od iada u daigoj noći uzaludnog bdenjg. Umorna od бекапја, ona spušta do кгаја zavesu od perja i uz njenu čežnjlvu muziku, posmatra JesenJi mesec. Li Po (VIU vek. n.e.) RASTANAK Zelena brđa na Severu se dlžu u beloji penl reka tamo Juri. O, srce, buđl Jakol Rastanak Je bllzu. Usamljen bvod će poćd u daljinu, oblaoi lete ko mlsll putnlkove, dok Sunce »c mračnoi zemljl već se klonl. Na rastanku ml pružamo sad ruke, kroz večemji nam vazduh konji ržu. L1 Tam Po PESMA DVEJU REKA Vođa Je duboka 1 bistra. Prl mesečlni vidim bele Caplje kako lete Uzalud čekam devojku što bere kestenje ) vraća se kroz noć, pevajući putem, L1 Tam Po RASPOLOZENJE Bllži se podne, oblacl su jakl, vetar Jeđva Cujan. Sav zasut cvećem potok protiče, kraj topola. LJudt ne mogu da shvate radost Sto me obuzima. I kažu da sam bezrazložno srećan kao dete. Tu Ги (VII V. NE) POEMA Hladni oblacl se sreću, a zatim razilaze Cvetovl kraj vođe otvaraju svoje krunice 1 u njih istresaju Vrbe su prl večemjem suncu utonule maglu dok cvrčcl u visoklm pavlljonima pozdravllaju sumrak. Vang. če-čang NARODNA POEZIJA (II 1 Ш vek. s. еге) Hladno Je 1 nlko ne dzlazl. Ipak sam pošao da te tražlm. Ako nećeš đa ml veruješ, Pogledaj moje stope zamrzle od snega. Trava Je sveža, mlrišljava i nepomerljiva Ko bl mogao u prolećnoj noći, Sam, da zatvori zavesu svog kreveta i spava? (Prevela s francuskog M. M.) #

IZ FRANCUSKE POEZIJE Gijom APOLINER

RAK.ETA Uvojak crne kose sa.tvog mojo je blago Moja mlsao te opet nalazl 1 držl 1 ukršta Tvoje grudl su jedine granate koje vollm Tvoja uspomena Je signalni tenjer kojl nam slull da obeležimo noć GleđajuCl široke sapl moga konla misllo sam na tvoja beđra Еуо pešaka kojl odlaze u pozadinu Cltalućl novine Pas bolnlćarev se vraća sa Julom u gublci Sovuljaga rujnlh krlla ima tamne oći njušku male maćke 1 mačje Sape Zelenl miš Slša kroz paprat Piiinać Je zagoreo u logorskom loncu Znaći treba pazlti na mnoge stvari Megafon urla Nastavlte paljbu Oome avau сш 'ešklh batcrlja tasovl Koie tresu anđeli ludl od Ijubavl U ćast Boga vojskl Jedn zguljeno divo na brežuljku Sum traktora troM se penju u dolinl O stari svete XIX veka pun visoklh kamina tako lepih 1 tako člstdh Odvažnostl veka u kome smo O topovi Caure bućne granata 75 Grajite sa strahopoštovanjem (Preveo Lj. Nedeljković) NAPOMEMA O GIJOMU APOLINEBU Ne samo Sto Је otvorio vrata mođernot noezlji. već je na sam prag ovog novog prostora stavlo svoje znaćajno pesnlćko delo. U pravom smlslu reći pesnik istražlvać on Je poput kakvog osvajaća neprohodnlh džungll napregnute pažnje ronlo u vlr novih izražajnlh mogućnsti u oblastl poetskog izraza. sudarao se sa krltikom, vraćao se staroj fakturl stiha da bi se ponovo otlsnuo u predele bez interpunkclje, rlme 1 rltma. Inspirlsan kublstistlćkom slikarskom Skolom odbaclo Je iogićku vezu Izmcđu reći l rećenica 1 beiežlo Je samo vlzuelne osećaje koje Je ređao tako đa na kraju sugeriše celinu. NJegovo žlvotno delo je malo fumro Je u 38 godini, 1918 god.) all Je izvršilo dubok utlcaj na njegovu generaolju. Prethodnik nadrealista, on Je 1 đao ovo ime tom pesnlčkom pokretu.

KULTURA I UMETNOST