Студент

ПАРИСКИ ЗАПИСИ

Париз Је једна љубав света. Ако би се на неки начин мериле, поређивале све страсти и наклоности света, био би међу првима. И његови су промућурни житељи одавно још дошли до откриђа, да се од те љубави може и живети. Супротно познатом искуству и изреци да се од љубави не живи. Ех, овде ако хоћеш да уживаш у Паризу, плати. Ако хоћеш да видиш Пантеон, онај красан склад архитектуре, сликарства и скулптуре, плати. Ако хоћеш да сиђеш у његовом (kaveau) где почивају Волтер и Русо, да видиш урну са пепелом срца Гамоетиног плати поново. И за гроб Наполеонов и За Версаљски парк и за Велики и Мали Тријанонг и за све, за све плати. И не надај се да ђеш у тој плаћеној срећи дуго моћи да уживаш. Стајала сам пред фотељама министарског савета у ВерсаЈском дворцу. На бледожутој свили најлепши цветни гоблени што икад видех. Прегршти најлепшег цвећа, живих и свежих боја, као да нису већ преживели скоро два века. Тражила сам те вредне и нежне руке, које су небројено пута провукле конац, те очи Koje су избелеле над овом ситном жицом, та леђа која су повили лака игла и насмејано цвеће. Нисам имала кога да запитам ко су биле непознате везиље. Група је већ била у трећој соби, где је водич објашњавао механизам златног часовника, на коме се сваког сата отвара по један цвет, И тако, плаћали смо и гледали Париз. Сви ми са разних крајева света. Јер позната је стварг у августу је више странаца у Паризу него његових рођених грађана. Једна река куља из Париза, то су домаћи, друга јури ка Паризу. Ту су фотоапарати, ранчеви, аутомобили, мотоцикли, пуни возови, туристи у свим могућим издањима, из свих могућих земаља. Па ипак овај августовски и јулски туристички свет има једну заједничку црту. Радни су то људи, мање или више. Од т°га многи млади. Очи су те жељне нових светова, духови жељни нових сазнања, нових сусрета. Они што вечерају чашу млека, кувају кромпир на примусу, још Мало поврћа и воћа сав је њихов јеловник. Спава се најјефтиније, у кампу као овде, спратишту, али важно је доживети Париз, видети га. И не само Париз, много шта друго. Али постоји и друга страна. Маса тих младих људи има један вечни немир у ногама. Било је таквих који су остајали дан или два. Шта су могли да виде од Париза за то време? И тако на сваком другом месту. За њих у суштини чар има само путовање. Само кретање, а не и заустављање. Први сусрет Угледала сам Париз са неуобичајене стране. Једног поподнева подземна железница нас је прихватила на Лионској станици и поново смо изашли на дневну светлос# у предграђу Пантин, Предграђе као и свака провинција. Мала пијаца, не много бучне улице, мноштво паса на њима, куће обичне, приземне и са спратом, Нимало велеградски, напротив планачки па ипак је ту била свест о необичном, свест да је то Париз. Касније смо у лепој дворани за венчање ове спштине видели Пантенску „идилу“ из XIX века. Најсвакодневнији сеоски призор,;, ; снажац млад враћа се са рада водећи коње, а крај ниске му се смеши румена сеоска девојка. Данас је то од овог предграђа далеко. Ту је сада индустрија, ситан радни свет. Није никакво чудо што су овде на изборима победили социјалисти. И што су нам овде као знаменитост показали две установе: Старичски дом и Школу на чистом ваздуху за малокрвну децу. Претседник општине одвео нас је још да видимо и мали парк, који је подигнут после рата заједничким радом општинара и једанаестоспратну зграду облици кроз које се бори за опстанак овај мали свет. Нове станбене зграде леп мали стадион покривен травом за оне који су Пуном својом снагом у животу. Старачки дом за један већ прошли свет. Па ипак су нас тз' дочекали са клавиром и песмом. Изборана лица и упали образи, седе главе. Дрхтаво испрекидано и танко као мала деца певали су Марсељезу; Видели смо њихове мале собе, уредне и чисте, са доста конфвра, али је нешто невидљиво живело у њима кроз слике које су туговале или за сопственом младошћу, или изгубљеном децом, у излизаним фотељама које понегде стоје као посебни остатак некадашње куће, и ситним малим стварима које шире усиомене. Из свега избија дах једног прохујалог живота, једне смрти која је већ ту. Све је пристојно и удобно. Мирна Је то старост, али једна велика туга. Рекли смо утисак управници дома, младој и ведрој жени. Не они се не би сложили са тим. Ови су пуни живота и расположени. У Основној школи на чистом ваздуху видели смо упорну борбу за сунце и зеленило, за живот и здравље ове деце, којој је град, ваздух пун гара, одузео свежину из образа, снагу из крви. То су социјалисти на делу кад се тиче њихових проблема, али у разговору, које смо водили са једиим од виших руководилаца Социјалистичке странке, ои је упорно настојао да докаже да је Алжир француска територија, и да наброји све благодети које Је француска владавина донела домороцима. У супротно га, разуме се није било могуће уверити. Бојим се да тако мишљење има добар део Француза. А то је старо познато схватање колонијалиста који не броје векове ни деценије, не рачунају никада објективие могућности потчињене земље. Сва слава „напретку" који су сни створили, а који је кроз један век тек то што би слободна земља постигла за деценију. И за мерило никада не служи то шта би та земља могла да буде данас, већ каква је била у оно давно време, давно по броју година, или по нову општег развитка, кад Је била „усрећена“ доласком освајача. Призори и визије Прави Париз угледала сам тек сутрадан. Из метроа смо изашли тачно испред Триумфалне капијр. Пењући се ка излазу, скоро сам страховала какав he бити поздрав овога града коме већ годинама поклањам своју наклоност. Јер стрепимо због оног што волимо: Велико дрво заклањало је Капију, хоће ли испунити нашу чежњу и наше жеље, улицу не баш примерно чисту, покривало је опало лишће. А онда Је забрујала дубоким акордима импозантност ове грађевине. Монолитна и снажна стоји ту у величанственом миру. Под њеним луком гори свети огањ. Златним словима су испуњени сводови имена битака које је водио Наполеон. Подижући је, сањао Је о својој непролазности и непобедивости. И није био Једини, и није био последњи коме се овај симбол на-

ругао. Фашистичка чизма газећи испод н»е гушила се у осионости, верујући да he свет бити н»ен. Није сањала, да је то претпоследња престоница у коју је закорачила. Последњи су овде прошли савезници у једном праведном и правичном триумфу. И човек ту пожели једно: „Стој ти и причај шта си видела, кога си поздравила и коме си се смејала, ал’ нека више испод твога свода војска и ратови не пролазе. Буди један нови триумф: мира и његове славе.“ Гледала сам велике лепе фреске на зидовима Пантеона, које причају о историји Париза. Ту су машта народна и време неразмрсиво спојили мит са истићом и тако су као симболи израсли и чудотворни спасилац Париза света Женевијева и свети Денис и Јованка Орлеанка. Мислим уз то на наше митове и нашу историју. На наш Косовски бој, на девет Југовића и Милоша, на наше устанке и наше јунаке: Карађорђа и Вељка, Синђелића и Зрињског и граничаре војне Крајине. Вековима смо бранили Европу од турске најезде, бранили цивилизацију и културу, а сами гајили само један култ јунаштво и имали само један циљ слободу. Па зар о томе нема шта свету да се каже? Далеко од тога да замерам Французима што су сачували раскошне краљевске постеље, личне ствари краљица и принцеза, жалим што је само Андрић насликао онај тешки бол наших мајки којима су одузимали најнапреднију децу да од њих направе непријатеље сопственог народа, што смо тек пре неколико година фрескама проговорили свету о једној снажној умености из последњег слободног века, што наш народни епос и лирику зна још сувише мало људи (ново сазнање пружили су ипак ансамбли народних игара), а то су несумњиви изрази и уметничких и људских квалитета и документи једне историје. Познаје се човек Наша група од 30 омладинаца и студената провела је тринаест париских дана у кампу социјалистичке омладине „Leo Lagrange". Кроз овај скромни логор, подигнут на спортском терену малог клуба из предграђа, пролазило је доста људи. А људи, сусрети са њима највећа су вредност путовања, Често и после само једне вечери не би се сутрадан растајали непознати. Јер, сви ми носимо са собом једну отворену легитимацију, Један лични и национални опис, који показујемо спонтано. И заблиста некад искра пријатељства снажног у кратком часу као Бетовенов хор у „Деветој“. Египђанин Али провео је једно вече у нашем логору, Па ипак то беше довољно да осетимо његову љубав према ЈугославиЈи, његово приЈатељство према Југославији. Уверавао нас Је да у његовим земљацима имамо искрене приЈатеље, хтео је све да чује о нашој земљи, чак и наше песме. Седели смо тако Једне вечери, нас петнаестина, на трави у логору. Разговор се водио на више језика истовремено. Преводило се и објашњавало, причали смо о истим стварима, сме Јали се заједно. Најзад смо и запевали. Нешто сви заједно, нешто свака национална група посебно уз одобравање осталих. НедостаЈао нам Је инструмент да весеље буде веђе. Немци су имали гитару, али никога од њих ниЈе било међу нама. Није их привукао ни жагор ни смех,

ни песма овог интернационалног друштва. Настало је саветовање, опет на три језика одједаред, да ли да се тражи гитара. Белгијанац Лео, вођа мале групе, био је велико дете. Он је сматрао да се не треба устручавати, предложио је да сам пође и са малим Алжирцем Мимием, који је био стручњак за контакте и љубимац логора, кренуо је у немачки шатор да их позове у друштво и да понесе гитару. Вратили су се разорачани. Лео је имао детета несхваћеног у некој, за њега тако разумљивој и лепој игри. Мали Алжирац је одмахивао руком „Шта смо ми од њих очекивали ...“ Добили су одговор од становника шатора, који су сви били тамо, да су уморни и не могу у друштво, а да гитара њима треба. Овде је била срдачност и топлина који нису знали за разлику у језику и националност. Отуда је била хладноћа, која је постављала ту брану. Сви су они били тамо, сви заједно, за себе. Други их се нису тицали. * • • Бескрајној људској бујици на Пигалу била је постављена брана и сви који су шетали овим шареним тргом те ноћи морали су да обилазе надну препреку. Заустављени, погледали су шта је ту. Неуморно, са набреклим жилама на врату, ознојен, са слепљеним праменима косе, један човек није престајао да рекламира своју „робу“. Било је ту свега: налив пера сумњивог квалитета, перореза, колоњске воде и парфема у „оригинал" паковању, бочица за колоњску воду, тоалет сапуна и упаљача мноштво ситница. Он би узео предмет, сручивао .бујицу речи хвалећи га, нудио га свима, показивао са свих страна, изговарао цену. Неко би нешто и купио, а преостале ствари он би као реликвију предавао човеку иза себе, који је све уносио у простор од непуног метра продавницу, магацин шта ли. Зауставили смо се, заинтересовани гласом овог човека, речима које су кључале. Кад he та бујица да усахне? Сигурно тек кад све што је изнео врати уз овај церемонијал у складиште. Коментарисали смо тај „посао“ и ту егзистенцију. Неко из друштва је хтео да купи некоме за поклон упаљач, па се предомишљао. Изненада се умешто hyтећи садејственик онај што је уносио „робу“. Најчистијим српским језиком. Узмите, добар је то упаљач, без обзира на цену. Све су га југословенске очи погледале. Питали смо га понешто; а он је између две ствари давао оскудне одговоре. Толико, да је у Париз дошао после рата (зашто то није рекао) да се тешко живи. На наше питање зашто се не врати у земљу није ништа одговорио. Ко би знао шта је још у његовој глави: нечиста савест? такав утисак није остављао. Или ропство илузијама, можда већ изгубљеним? Одговор смо имали само непотпун није могао да не проговори својим језиком и очису му биле тужне и покорне, очи беде. Седели смо у метроу на путу за град. Тројица су се жучно објашњавали. Један је био блед и мали, друга двојица снажни, црни и распаљени. Говорили су неким чудним језиком, који је и био и није био француски. Мали човек је опонирао на изглед мирно, али са несигурношћу у погледу и гласу. Она двојица били су сурови и безобзирни и према њему и .ррема људима око себе. На једној станици мали човек изађе, изгледа неочекивано и за своје сапутнике. У прследњем моменту изађе и један од њих. Спазисмо' само како он тешко спусти руку на главу малога и овај паде. Метро је кренуо и све се изгубило. Вагон је био пун узбуђења. Средовечна Францускиња која је седела поред нас почела је гласно да се вајка. То су избеглице Шпанци. Све је ово због политике. Ах живот је тежак, живот је све тежи. - Што сте тако без наде госпођо? Живот је онакав каквим га људи учине. Тежак је али и леп. И биће све лепши. Само се треба борити за то, одговорили смо на њено вајкање. О, ви сте млади, ви сте оптимисти. Ви сте такође странци? Да ми смо Југословенке. Југословенке? Није чудо што сте онда оптимисти. Разумем ваш оптимизам. Раширила је новине на крилу. Ево погледајете, пишу о вашем Титу. Био је то један ружан наслов, додуше, „Источно европске земље прогоне Титове противнике да би се додвориле Титу“, али у оно време западњачка штампа скоро и није била у стању да друкчије коментарише поновно нормализовање наших односа са тим земљама. Рекле смо јој, да је то само коначно признање Југославији и Титу за истину од које нису отступали. Требало је снаге за то рекла је на крају. Наш разговор трајао је само у размаку од неколико станица подземне железнице, али и то је било довољно да заблистају искре правог пријатељства. После једног топлог „довиђења" ми смо изашле, махнуле смо јој руком са перона и у метроу који је одлазио махнула је њена рука и заблистао осмех осмех пријатеља. Обасјао нас је. На повратку у земљу срвли смо Хедија. Био је из једне азијске земље са којом ми немамо много контакта. Седео је тај човек дугачка лица и црнпурасте коже у нашем купеу и ћутао. Кад је разговор почео, учествовао је врло радо. Мучећи се са енглеским колико и наши другови, смејући се својим блиставо белим зубима и блиставо црним очима, када је дознао да смо Југословени, причао нам је пола у шали пола у збиљи. Много је таквих у мојој земљи за које је Титова Југославија баук. Треба навући завесе, забити се у угао и преспавати од границе до границе. Мене ни у нешто слично не би нико могао уверити. Где год сам прошао, људи су били у ‘ стању да ме читав дан оставе без иједне речи, А ви сте тако непосредни, ви ме нисте оставили самог. То се не заборавља. Ја данас знам ко су Југословени. Причали смо са Хедијем дуго и много. О земљи његовој, о земљи нашој, о схватањима и о Људима. На београдској станици растали су се пријатељи. Хеди је отишао даље својим далеким путем али са једним новим осећајем у срцу, сигурно. И опет мислим, људи, сусрети са њима највећа су вредност путовања. Јер сад се сретне човек са човеком и кад открије његову људскост, родило се сигурно једно братство и једно пријатељство. јелна нова потврда старе истине. И кроз неизбројаност таквих сусрета, таквих спона, рашће сигурно и незадоживо међусобно поштовање међу људима, нестајаће разне границе и постепено постајаће стварност велики сан о људској једнакости.

Љубица РАДОЈКОВИЋ