Студент

ЛЕПИ РТ ЖЕНЕ

Ј>на Је Једнако чудна и кад Је лепа и тужна ер су ЈоЈ доЈке нашле тек затон смирења, и треба Је грлпти као што ветар грли rpa&e док не 6и пала на душу опсепа јесења. Н>у треба сећи пожудом коју нико до сада ииЈе знао, јер је она песма коЈа се просипа пред лпшћем заноса да поставе квкот између мене и мора. између мене и весна. А она ће опвт одвит калемове свога хода убеђена у то да нисмо наивни као деца она Је само сидро бачено с изгубљеног брода у нору сете да 6и заборављен био ЈгцаЈ. Она Је лепи рт коЈи раздвдја лва мора тако сетна, тако блага, тако моја. Због ње сеЈем пирпнач сна који ниЈе горан на њппи стида коЈа Је пала сред боЈа. Она ће отићи, свеЈсдно, из града мога и битн луда и топла можда Још за неког. Она Је само чудан неки огањ који Је многе љубавнике пеко. Она Је плахо пред покретом жудње пала. Знам: делили сио ноћ и сулуди кревет. то лепо море где Је пожуда сањив талас, и где она није плашљива као тетреб. Она Је тек драга кад остане без присебности в с тида, и кад падне у вир лелујавог смеха. Она Је толико лепа да остајеМо без вида ми коЈи небо држимо на рамеиу уместо стреха.

ОГЊЕН ЛАКОВИЋ

ГЛАС СА СУТЈЕСКЕ

Гавргш лети с литице на литицу Гавран носи ooarvi годииа на репу Гавранови гаврапови гавранови На Зелснгори гавран плаши мјесеца Кад сједи с тифусарима у шупљој порцији Гавран мами колопу што је голуб води Гавран с бункера кљуца наше сјеме Гавран је паралисао све пушке О ход наш о род паш о дак наш Да полети чело у црно небо . Колико још кма кад he иећ то Миришу пушчани плодови Гавране гавраке гавране Крило пам гавране HeiH.v земље под вама Пема неба над нама Има нсчег пред нама Иема ничег за нама Голубе голубе голубе Престаће све што почесмо Ткце оштре кљун о нама Цркава лишћс над пама Уплашена је храбра гора

Бранко БАЊЕВИЋ

JУНСКО BEЧЕ НАД ПАШЊАКОМ

Запад се повезао црвенам мараком сатканом Сунчевмм запаском w itiuimHa је ' испмла и последље гласове звона којим }е отпаздрчвла по стало у одласку Само су остали бумоари раз»ирапи у колу око бреста са чудном игром на мосту преко кога се претаче дан у ноћ н nofiun пробуђенм затиш:емизмеђу итре јасиковог лиглћа Један обичан свет са седме мпље редовне плонмдбе.

Срет€н ВОЖИЋ

СА НАШЕГ КОНКУРСА

БЕЗ ЉУБАВИ

Hohać кава еам отишло с кошцгпма L tpane су сиу Huh о теви шумоуиле пузавице су жувеле твоје тгло Ča гп овбију извори су сањали да се у њима Iвдном Гола окупаш Јелеии су долазили да миришу твоје давне лежаје Hohac каба сал отишао с *о гиутама Ворови су аогрнплм nod призоре да ти шуле Ветар ie сву ноћ каузчао тихо, под лишћем, да те ме лробуди a Mćčeu са reojuaf прозора до доре није могао да оде Ноћас нада сам отии-ао с кошутама ocraeuć сам te сву ноћ, да ридаш, уплакана а УlуТру dc »0 t и re праом ветру без љувави.^џ

Данил о ДРОБЊАК

U ime harmonije * . . V , *v ERAZMO ROTERDAMSKI: »POHVALA LUDOSTI«

Postojl nefco unutamje,, đuhovno uverenje, neko neplsano ptavllo da se jedno d*lo može potpuno doživetl tek u odgovarajućem ambijentu, 111 bar u dočaranom, Imaginartiom okviru. Prolzvoljno uzevftd jedan Setespirov »Hamlet« sft najbolje oseti pod otvorenim nebom, za vreme ponoćne pretstave. kada je mlsao predisponirana za neočekivane, utvarne pojave, kada ta večita trageđija Ijudskog đuha, zakona koje su ustalili ргоsečnii prohtevl, 1 prolzvoljnlh strastl dobija u prostoru svoje adekvatne vrednosti; večito blistave zvezde, večito usamljen, hladan mesec Д alegorlčan morskl beskraj. (Dovoljno je navesti, prlmera radd, čuvenu pretstavu Hamleta za vreme Dubrovačfcih letnjlh igara). Interesantnu laž Tartarena Taгапкопса odobrićemo tek u Provansl, među retkim K suvim Sibljem. sićuSnlm baobabima kojl rastu u saksijama, kada usled fizičke ascrpljenosti d nemilosrdnog sunca podlegnemo dejstvu optlOkih varkd... Јег čemu bl elužio pozorišnl dekor? Međutim »Pohvala ludoetd« ođ Erazma Roterdamskog može đa se čita na svakom mestu јег ne moramo palttl D ogenov lenjer da blsmo ргопабЦ scenu začlnjenu uzakonjenim začinima ludostl. u polumraku Ijudsklh obitavališta sudarićemo se sa smrtnim protrvnicima nf’čnlčkog životarenja, i odan 4 Ijubiteljima »dobre kapljice«. sasvim dobrog nadomestka .slatkom nektaru Olimpiskih bogova. Tada u čak noj sredlni osctimo pravu jačinu Erazmovog duha, zapazlmo njegovu izvanređnu posmatračku senzlbllnost 1 njegovu besprimemu smelost da svojim savremenlcima kaže sve mane za koje nlsu tollko odgovornl. jer dz.gleda đa fU večnej neizlečive. Kao da nas je on. suprotno običajima teologa 1 hrišćanrtre skromnostl, po ugleđu ћа veMke pesnike beznačajnosti preko Lilipuianskih staza, doveo do visokog žlta povrh svak dsšnjlh misli. iz velikih zaborava po kafanama zamrljanlh prozora 1 prepundh duvanskog đima, sujete malih pesnika, glumaca. žena. oratora, koji posle dugogodšnjeg mučenja izmuče samo kompilaclju. Erazmo izvodl jsdnu od najlepših apoteoza koiu j e igdan oduševljenik posvetio aaHudl. I kao što је Homer zn?o pored »gromfce lire« da svira, ne s manie snage, u Panovu slrlngu (da leoih metamorfoza u starom svelu i osrednjih u novom), tako Erazmo tre tira »budalaste stvaH na način koll im daje prigođnu ozbiljnont«. Na tom fantastičnom. kon trasnom planu nostroie Se odnekud ravnopra' 9 v Пгеl 1 Trojanci 1 žabe i miševij komarcl 1 salata ođ belog luka, pohvala Mironovol »Kravi« 1 Apulejovom magarcu. Podjeđnako raspoložen prema silnima i poniženlma. bogatima 1 s rotlma, u svom minucloznom đijaiektlčkom razmatranju, on dolazi do saznania da sličnost Ilu<jskih prohteva povlačl slične akciie u drastičnijlm li umereniilm razmerama. Pronikao је u dualitet čovekove materlialne, trenutne

prlrođe 1 fluldne. duhovne, пашепјепе večnosti. On sam ne bežl od Istine da u svojpl nesvakidašnjoj apoteozi (јег ko je ikada slavio javno svoju ludost?), cltlra sebe, svoje dvojne misli: jedna podložna oštrim kopljima Atdle i znrftu Meduze okamenjenih sentencija, a đruge, slad.ostrašču Bahove kćerl, koja mesto km ima alkohol-

no piće mržnje 1 Ijubavi a navlke akarmansklh prasaca, I pored privldnih udaljavanja u avet klaaične mitologije (skoro isključivo terminologijom). zataškavajući na taj naučnički alegoričkl načln pođozrenja nategnutih Cula svog vremena. Erazmo filozof ume da pozajml Ijuđskom rođu punu vreću najpđabranljih pogrda neuskogrudost, a da se ipak Ctni đa Je pci’donio dukate. Njegove zabranjene igre duha (studia humana), posmatrane sa ođstojanja od pet vekova muževne istorije, koja se tek ođ Krazma počela pbuzđavati u Ijudskl ždravi razum, dobijaju SRsvim ’druge, razmere. kao' da smo '■s 'kuoljcnih ututkan'h zemalj* Severa ea magnovenjem p.eset li u prcuveličans, iskrene zemlje Juga. njegovi kamenčlćl kojima se nabacuie na »triput svete pape i teologe« postaju kamene gromade, a drveni konjlć na kojem*laše. šeretskl nakrivljene svo>e humanist' č-ke kaoe, postaie \ - iši negn kod jvdnog legendarnng junrfta Jer šta je beznača'n 1e od umn h sholastičkih ra prnva o tome kako bi tikva čln'la čuđa 1 bila razapeta na krstu. ako bl Hristos odnekud poželeo da uzme oblik tikve... »Sve je u svetu priv.dno. pa se i komedija živo ta ne izvođi đrukčije« • Suočlvši se sa svlreplm ratovima koje je rukovodio rruroIjubivi otac Papa, đoSjvevS da mu najboljeg prtjatelia. utopistu Mora üblju: stalno u stra-

hu od inkvizlcije, on 47.JavlJuie đa »rat tako svirepa stvar više pr.ličl divljim zverlma nego ijudima«, zaboravljajuol da treba govoritl Jczikom ludosti Kvintesenclja njegove nameге jeste samosvesna uzaludnost, samo pokušaj, jedno upiranje prstom u svetlo jednostavnosti u tami sholastičtie Evrope, ali je svestan da »razum može samo da viče do promuklosti 4 da daje moralne pouke.« Erazmo, baš kao 1 u životu, ostaje iznad mutnih voda u kojima se tako apsurdno meša mudrost i ludost. pomalo skeptički zagledan u sve ono što može da stvori mali Covek гоđen oid žene, i podložan svim protivureCn' : m strastima. ,»АИ dosta je ako se u velikim stvarlma makar i htelo«. I pošto su tlpovl komeđiie mahom okamenjenl, (јег tvrdice se ponekad razlikuju samo po monetama nad kojlma strahuju), Erazmova aktuelnost Je neospoma. Ma ko da uzme ovu knjigu upoznaće eficijentan proces oblikovanja potpune Covekove fizionomije odražene u krivom ogledalu satire. Jer ko će poreći da 1 danas ne postoje samoljubivi, koji sa-

mo та nerezumljlvo Imaju razumevanja i savitljiva kolena, »koji strlžu uSlma kao magarac uzvikujući: tako je. tako je«, ili koji prave od mudraca mramomi kip, kao nekada Seneka. Zahvaljujući srećnom zakonu harmonlje (јег mpra se još nisu prepuntia) magareće uši јоб se živo £treću na crnoj glavl naše planete, kao što su ispijenl. bez obićnog života, naućniul 1 f lozofi velikodušno prldoneli upornostl. All ako samo prlslušnemo prvl razgovor (jer svaka sličita svakldašnjice u Isto vreme odlsta stvara Erazmov ambijent), potvrdićejno greh Covečanstva đa reči Nestorove »slađe od meda«. svi radije slušaju ođ Ahilovdhl »punih gor&ine«. I samo zato Sto je Pohvala ludosti stavljena u kodeks filozofsklh rasprava, nlkome neće pastl nl na pamet da proćlta iz rajtorlode ovo delo* Ono je osuđeno đa ga čltaju samo onl kojl »moraju«, a niko nl ne sluti da je Erazmova Gqsoođa Ludost mnogo graciozmja i duhovltlja ođ Gospođe de Monsoro od Aleksandra DlmeOca. М. Vukmirovlft

HALIL. TIKVESA: LTNOREZ

Омладинска књижевна трибина у Зрењанину

Поводом швст иза! Клуб младих писаца пз Зрсњашша, основач пре нсколико година, већ шест месеци шт?-м-па своЈ Месечпик за ки»ижевпост и културу.. V уводнику првог броја ћаглашеиа је потреба за излажешем једио овакве трибиве која би омладину Среза ззиптересовала за кшижевио стваралаштво. Дакле, чИсто локални карактер. Ти прпи придхерцч су и техиичком опрсмом и садржинсм били испод најминималНијег пвосека оснозне писмсности. Међутим касниЈе, - када Је из»хењен сзстав редакдије и кала су побољшане штампЗрскс У* слугс, мссечник Је разбио уско локалпе оквире и добио покрајински зпачаЈ. Тнме Је лпст 'стекао много иећи круг позиатих и непознатих сарадпика, појачао критепиЈум, и. у овоЈ даиагажоЈ лисгоманији, обезбезио. колико ће то још моГЈћности дозвол-авати, мзглетв па Један дужи живот. Наравно, е обзиром на сичге, „ВоЈводннз“, (тчко се лист зове), нема неку озбиљчиЈу претензиЈу, У том погледт жоне су амбицмЈО сасвим скромче: да па своЈим Г лгп~ oß'ibii све оно Iчто см"тпа за у-"пело и добво Све Je Јотп увек ni бачи и б'*з Искуетвч. „ВоЈеолипа" le на париЛермЈп кљижевиог збивз№> Она *е млада са млалим снагама. Ни сврЈу „липиЈу" нема, ни своЈ ЈасниЈе изражен кчИтермЈум. Ипак,- к.ено постоЈање у културнои центру Баиатз сасвим Је опрапдано и опа he наставити са излажсIhfM. Лко се само летимично прегледаЈv досада изагали броЈеви, одмах се може запазити!

шлих броЈева) преухрањеност поезиЈом, прн* метпа отсутност ррозс и тоталпо занемаривање текстова, есеја, у којима се говори о актуелним културним и естетским догађајнма данашшице, недостатак написа теориске природе који 6и листу, коликотолико, давали акценат озбиљности и. пзверио ЈасниЈе израженог става. Али, с обзиром на снаге и скромну амбицију, „Војводина" из броја У броЈ превазилазп себе, побољшава квалитет и, у овом хору ДРУ* гих листова свога калибра, лагзно добија и свој тон и своју физиономиЈу. А што се тиче групациЈа и „изама", она Је У том погледу сасвим „непина" и безазлена.

Л». ТЕШИЋ

VITA VITALIS

NovsTc mu nJje smetao u ne!prekidn , mi 1 nezalaSlJi" vom blebetanju koje mu j€ kvasilo uši kao poslednji i sasv;m oslabljeni talasićl ove bujne poplave rečima Mislio је više o tome zašto uopšte dozvoljava sebi da bude pnsutan ovde gde nije neophodan, јсг je ošpte poznata stvar da vašar može da bude i bez jednog Pa ipak. sad kađ je veĆ neminovno ovde. zava-ljen između dva jaStuka na sofi, ea već ko zha kojOm cigaretom u jednoj 1 Cašom u đrugoj ruci, bilo je potrebno. makar lz uctivosti ili, dođavola učtivost, ovde se пе zaa m ko рце nl кз plaća, cnakar iz isticanja Ибпок đostojanstva da govori i sluš'a, da prekida druge 1 buđe sam prekidan. t E tu i jeste kljuć: Novak nije voleO da ga prekidaju, jer je sve to lićllo na prazno čavrljanje, zaćimjeno već svima poznatim svaćijim povicrna I uzrećicama, psovkama ili njihovlm počecima, ćije đopune već svi napamet podrazumevaju, kažem nije voleo taj govor. tai usta da niste pusta ra«govor, gde fnu je bilo teško da sleci ićiju misa.i ili da primora druge da slede njegovu On je voleo doslednost, pe makar i u gluposti, a ovde mu je pre nekOliko minuta krv uđarila u glavu kad je bio grubom rećju prckinui, јег se zahtevalo nešto drugo od ono«a čime je nretrfrupirao svoje sagovornike. Tada se kao retko kad osetio stidljiv I tuđ. što mu је poljulao i onako labavo pokojstvo. Osećaj stiđljivosti koji se kod nieg > 1 ranije češće javljao bio Je vrlo neuravnotožen i iznenadar. To I nlje biia cbićna stid.nvost ponikla u uvereniu da ј« niži od ostalLi kojj gp Silbm prilika okružu’U. to je bi 1 a рге nenaviknutost prožote polrotn osetljivošću. citav proces u dubini njegova bića koji je donoslo mnotmbrojne promene raspoložehja i misli i na kmju se yavršavac lspoljavanjem onoga što Je preživljavalo ili ponekad mož<la satno jed-nim delom svoje enage poimanj? zahvataO. Člkiilo bi mu se da је okolina zaprepašćena njegovim mucanjem. I ua g t svi posmatraju kao đa su više oćekivali, a m ol ddk bi mu ta-ko mlsh preletale kroz glavu mumo još 1 gtitao krajnje uvlaćeći donju usnu pođ Oćnjake. kao da se u.ieđa м onc §to Izgovara. To ga je uniiavalo u sopstvenim oćima. јег тм ae ćinilo da Je malo potcenjen. on to sebl nije mo-

gao đa đozvoli. On se nije aapravo stMeo toga Sto se sebl činio nizak, jer, na kraju krajeva, ako inaamo nešto u ovoj glavi kcju brijemo triout nedeljno i podantno šišamo jedanput u đve neđelje, onda na jpre sami csetimo kad smo niski. Dakle nije stvar u tome što smo niski, je ć što imamo sposobno.st kčmparacije pa natn se ćini da nlsrno zašlužili da nam se tako obraća. Novak- nikad nije pctnislio da je uvredu koju mu nanose tilđe Oći (a uvreda se najpre u oćima vidi, u nejasnm jedva primetnim mjansama njihove boje I sjaja, u neznatnom širenju i sužavanju zenica), video zato što je hteo da je vidi, već je, nema sumnje, verovao da je ona zaista pmtoielft. Zbog te, kako mu §e člnilo, uvređe, doležio je njegc / stiđ, a i zbog toga Sto ne pokuiava da pronađe odtućujući momenat koji zaustavlja ispoljavanje orioga što tnože đa se sakrije. Onđa, razumljivo. mora da oborl oćj, đa. zaželi da se njlhovi krf tevi razvuku prema sl-rpooćnicama i tako prekriju zen cu. a uši da rnu soadnu duz obraza i pokriju ga, Sada se ponovo vratilo to đavnopozna<tp stanje u komp јо prijatnije sjuiiati đrugog nego govoriti, onda bea tnga drugoe slušati so'cstvene prekore koji unižavaju jos više. A drugi je govorio kao da је plaićen za to dosadno, monotono. bez otstuoania i npvih misli, zauzet jedino Samoffi radnMm govnr*»nia. Novak mu je nalivao Ć"lu, nud : • ga oendvi’i'ffia. ооч’? toga c garetom, ali je ovaj. poŠtn hi pažt’ivo nbliz.ao пкпе. ml’acruo Ш vrhorrt Jezlka izv&d’o kakvo о ?+ го parće ћ!°ћч iz šuoljeg zuba, nastav-* Ijao da zananjuje svojorn invetiitivnošću u pronalaženju iednih te istih stvarl. ♦Volika Je to kazua tz laićki pokušaj đa ćovek dozvoli sebi neko nazovi zađovoljstvo«. mi-slio je Novak, »a oogotovu ie ja zaslululem, jer se i ranije manje-više fllMlte izviać'o AM tu je i dm?tvo. i uverenja đa će hit : dobro. i najzad ćovek treba đa proslavi takav ddn, d ri’omirao ie. nor.vao priiatelie от se nao'ju. sutra 6e sft možda I ofeflitl Drn<»ar*ki obz’ri pre evega, ma da sam mu mof'ao dipiomu Ćesta+ati j na ulici«. Sta mislite, upitao je sagovomika Iz žeJje đ« nromeni temu. da ga zausta’ i i da ли posređno kaže da je