Студент

DVA IZVODJENJA NUŠIĆA

ŠARENA LAŽA U »KOMEDIJI«

NniSičev »Pu't olko svcta« je vrlo svojeglava komodija. JoB ргЧ Čltanju je smeh obavezain, a i najneupućenijem čttaoGu iizgleda primamljiva zamisao izmaštati како bi ta revija izgledala na pozornici. Tim više smo bili zainteresovani kaiko će to »Komedija« izvesti, jer revija je tiajpopulartiijd pozorišna poslastica savremenog sveta, a Beograd je gladan tevija, a još nacionalnih! Borci Nušićeve pretstave u »Komediji« truidili su se da našem gledaocu pruže priliiku da uživa u fantaziji koju je mogao da zamisli NuŠić a koja može da se izvede sredstvima đo kojih se već došlo u pravljenju revija, farsi, i bufbnerlja evake vrste. Međ Utim, Nužić je, je И verovati, u »Komeđiji« degradiran! Nušič iz »Puta oko sveta«, onih jevtinlh »čudno vatih događaja Jovanče Micića« je nesuprot mnogim zalaganjima, Ш možda zbog nedoslednosti u zalaganju koje je imalo da bude evakovrsno, a ispalo parcijalno Nušić je skofo ražaloven čina najvećeg našeg komecftografa. Ideja da svi ti doživljaji Jovanće Micića budu iskazani kao njegov san рге nego pođe na dalek put —* nije nijednog trenutka naišla u gledalištu na ozbiljan prijem več prosto iz jednog apsurda da Jovanče koji nema dve pretstave o geografiji i o Ijuđima u evetu odsanja jedan san u коше je đonekle precizirano njegovo putošestvije. Zalud su bile sve baletske ilustracije, češće na odlićnoj visini, nekad sasvim deplasirane i nedorađene ispala

Је to slaba pretstava najviše žbog totalnog neangažovaiija reditetja U postavljatiju uloga. Dragutin Dobrdčanin kao Covek sa nogom, svakako najupečatijlvija figura pretslave, bio je sav karikatura, i po onofn najdefektnljem i najefektnijeni titogradskom akcentu i po stavu. t to јб bilo Ižvrsno, ta ižoštrena, uglađena, do detalja izgtadena ulđga, koja dominira pozomicom, zasmejaVa već svojim ulaskofn na scenu. Ali je pioared Dobričanina, stajao Mlća Tatić, koji je JovanĆu igrao najrealistićkije, ne ođlazeći nltre&utka u grotesku. Ta takođe ođlićna uloga n;je,< bila održiva, nije mogla da skrene pažnju na sebe, pored iryrsnog Dobričanina. Zat'im je tu bilo i onih aitnih uloga koje su glumci podelili r igraii po dvetri, a one su bile kad-kad lošije nego u slabijiin proVincisklm pozorištima Ipak je sa pozomice najvažnija reč. Sve one skoro luksuzne šarene oblande. koje su išle posle svake slike učinile sU što su bile lepše i briljentije* da razOČđrenjb bude veće kad se ispostavila neujedriačenost i nedoracenošt uioga, nesavladanosf'r-ušićeve komike. Treba pohvaliti one umstnike ko.i’ma ne pađa greh za rtedovoijno etilizovane uloge: Miomira Đerića za prilagođavanje đćkora jjreuskoj '1 plitkbj ретот c Komeđije, MaH f S s rifunoVić Finci za minuclorno napraviicrfe koštime Uz raeikošho šlUžCrtje bojafna što je da reVija đbbije U pitorrtškhbštl, koreogrbfu Jfelbni Vajš. I šala 1 zbilja u Marodnom »•Narođrtl pdslimiik« jrt u Narodnom pozortštu pokužaj da se NuŠić igra sa Više razufrtettenja. sb stuđibžnijifn uiaženjem u Nušićeve komediografske nijanse. Ono kakb je Mata Milošević postavio Nošića u Jugoelovenskom dramskom nameće se da postane uzor какб tumačiti na savremeniji načln ovx>g velikog proizvođača hum Ofa, kako se odvrtjiti ođ Višedeoeniskih šablona. Jer sva ta Nušićeva komedija ima već izgrađene tip Ove. koji se smeftjUjU dblaekom novih glumaca a vrlo rnalo menjaju ođ svojih spoljašnjih Ca radi se samo o sooljašnjem) odlika. Pokušaji dolaze. BraslaV Bbrozan je od satiričftbg »Narodnog poslanika« napravSo pretstavu koja bi zadbVPljila i šamog Nušlća. Jer Nušić je jedan od retkih satiričara koji je znao da u satiru utrpa bezbroj duhOVitih obrta, da je zasnujfe na peripetijl. To mu baš nije kvalitet. književni krltičarj su ođavno utvrdlll »zaustavljanje« NuŠićevbg pei%i> njegovo zaboravljanje u eitnim humbrisličkim elementima koji donose smeh, grohotan, ali zato i površan. D Borozonovom ređiteljskom poštupku bilo je težrtjl da se pretstava obojl satiričkim bojama đokle god jb to Nušić dozVOljavao, da se istakne sva fiaša predratna pollUkanska majstorija i to u najj&šnijoj. najrazgovetnijoj svetlosti, a da pretstava bude razgaljujuća, da đugo puni kuću. Na utisak o pretstavi najviže je uticao Ljubila Jovanović, kao lažni narodni poslartik, gazda koji jfe bačib kljUč od radnje I uhvatib se u kolo političkih borbi iako je krajrtje rteirtteligbntaft i 4 kako se to danas kaže neverzirart u tako što. U njegovoj igri osećalo se ono razumevanje uloge svojftvertb evakom njegovom ostvarenju. Po tome da «e bVckav Jčvrem Prokić neće moćl šablortiZOVatl. da će bllt nemoguće ukraeti neku Ljubišinu intbrtadju ill pokfet, jer sve to navire lz njegOve proživljene uloge (može 11 ec lo i u komeđijama?), po tome se već vidi da Je LJ. JOV-e-nović napravlo jedan nekonvencioftalart NuŠićev tip. Od ostalih uloga Islakli bismo J. Vojnovića (Sreta) kbji ša mnogo pažnje i sa mnogo smisla građi svoje ulofb: Branislav Jertinić (Sekulić) doprineo je da satira ižbije što šigurnije U prednji blart, ali sa prizvukom nekih starih, —’već vldenih gestova; Pavka Dare Vukotić solidno obaVIjen posao; Tasovac je advokata Ivkbvića odigrab hiadnb, trezveno; Slavka Ružičić je od Đanice napravila produhovljertti paianačku devojku koja je mnogb irtleiigehlnija nego što ju je Nušić žamišljao, pa ipak uverlji'va. J’bđan krbtak rezlme: Nužić zahteva da se oho štb је kođ hjega plitko otstrsrti-, da se Odbaci sve što bi ga činilo zabavljačem pomoću jevtirtrtg. bu’evnrrkog zbog ugleda koji zaslužuje i zbog ugieda kome teže izvođači njrtgovog đela.

Mirko MllerftdoVie

SVE U SVOJE VREME SVETLANA V.-JANKOVIĆ;OŽILJAK, NOLIT, 1956

к Da se ovej roman pojavio onda kada je takva literatura imala svoj itrenutak, ild da sam pristalica takve literature, rekao bih га ojega, bez nmogo predomižljanja, da je dobaf. (Ako jedan takev suđ uopšte nešto znafii). Necu se ifcnenaditi, eko nalđem na sud sasvlm suprotan mome, јег nekome је još uVek potretma i OvakVa litefatuta. Ваб ovakav noman Svetalana v elmar Jankovlč nije napieala zato žto ona smatta da baš takve knjage treba> plsati, nego zkto žto je taj i takav llterarni poetupak nužna evolutivfta f&za, ižgleđa, svakog književnika. Žato je ovaj romen znečajan viie za književnu endbinu šamog njegovog autora, nego li za suđbinu naeeg rcmana đanas. Može se uzeti dakle. da je on jedna od nužnih faza stvaranja jedne darovite književnice, koju treba pažljivo prlmiti рге svega zbog onog Ito ee ođ nje očeknje, U tom emislu, iako nije korak napređ u odnosu hd jugoslovenski romeh, ova knja ga је kotak ftapređ u nežvltku talentovane mlađe khjiževntce, Ta&ka fta којој је Svetlana Velmaf Janković ead. ftfel&ži se fta takVoj distand od pokna ftašeg гоmafia đatias, da se a pnavom može oćekivat; da će јој gra niče jednog Ijuđsko« života dozvbliti da se obel r, Ži kaft oo j&va u hašol literatuH. Tako o onom što će doći. a o onome Sto je tu nfežaiost,. ne rftoŽe ge ffećl tsko nfiftogo lepo«r \ pohvalnog. »OŽiljak« je Ođ oftih гоmanfe ia koji bi se ćaršiskim ježikofn reĆi: dobro i?v,došH' kad šte već tu. a đa niste došli mofelp bi i bez va«. Pre svega treba . kritikovfeti litefarnl nostupnk autorov 1 žato Žtp, ,ie star i isVorišćen. i zato jer se ni u đoba njevove rftladosti niie pokazon kao nafoćitn knrislfn 't'akozvaft; nnfrdni tok prioovnđania knjj nodnazuтет г а ртбепЈе ft.maV a od го dr* cmrfi oo*tao ie. zbog neorestanift iteraeija r'fcftfir-ft-’an i nepf’kladap za da.našnnj liferaturu On obfevežuje ftft eukceelvnoet, na

to da se isprića *. pretstavl i ocno bez ćega bi knjiga, n« sarno mogla. nego i đobila u kvalitetu. Ovakav postu* pak nemeće, sem toga jedari za đobm književnost neprihvatljav odnos iziheđu vfemenskog zahvata ; onog sto se kao rezultat tog trajanja u romanu dobija. U Pomanu »OZILJAK« dve ге* volucije, ako tu ne raćuna-*mo revoluciju u lićnesti, геflektuju se kroz psihu jedtie devojćice.. Beblna (ime junakinje) psl hološka reagovanja proističu 12 krupnih Vfemenskih koračanja i promena, iz brojnih spoljnih mahifestacija, koje jft autor, da bi izbegaO goiu nerfeciju sažeo u, ponekad, ukrućene metafore koje, naroćito ako su jedna do dfuge postižu upravo supfotan cilj od svoje naimene; uništavaju, dajući tekstu pomalo uzdignut ton kojf neffia u sebi emodonalno-fazumekog ekvivalenta odgovarajuće enage, neooefednost, vitalnost i uverljivost osnovne autorove inspiracije. Sa stanovišta Ćitapca računica je prosta: njegova današnja logika u vremenskom zahvatu ođ Čltave đecehlje traži viže od skromne ličће biografije pa l kad je ona ispričana I bolje od ove u »Ožiljku«. Ovakva literatura sad. ne može а da ne daje utsak površnostl. egocentriČnosti i neskrominosti, (Ova konstaclja se ft; ftajmaftie ne Vežuje ža šhVatanja 1 ftamere autora romana, fadi se o određenom vremenskom tretlPeiftti u literatufi). TćPdencija dobre litefatufe danas UpravO je supfOtnfe: sa štO ie moguće manje sćepOštižfertju psiholoških Siika 'fcr§nu|aka .Jz koiih -čiintac tre bfe da komftleftra. prema svo ioj dbhOVftnj špošnbnošti i temperfemOfttuv Pnihološku ličnost. T/om'Ćfto 1e da će pšihrtlOŠka lićftOnt sastftvljefta lz psiholoVije treri'utaka nienod živo+a hit? kudikamo Л A Vi«? rs v - A c£^.stavljene iz reftkcijfe i ! ***;rti na dve feeimn Vrunne btorfske Sftfn ге giistroVenie šeftraella tfćftu-

taka omugućuje neismertiu raznolikost i orvginalnost psiholoških opservacija svakog autora, buđući da ве ineistira na nijaneama. na pre ciznim odredenjima ličnosti. Prva psihološka reakcijabur žoazije koja propada i.guhi svoje đruštvene pozicije je nipodaštavanje društva i njegove misije i jffMistiTanje na ličnoj veličini 1 đostojanžtvu evoje rezignacije i ueamljenostl. To je moglo bi se reći oipšta reakcija. U svskom buržuju pojedincu do tog opšteg notornog stava dolazi se sažimanjem poeebnih životnih trenutaka i upravo na njima trelba insistirati. Insistiranjem na treftutfeka. simntotički se približavamo osi života. JeđinP nfes oVfekav postupak može saČuvati ođ inter&elje, Pđ insistlfftnja na notorncm opštem 1 pftznatom. Literatura efeđ više ftego Ikad mora biti pogled sa lične, posefcne taćke, *a ofte sa koje svet dosađ nile posmatran. (Znaći li to da smo u kftiz; »opltih Idejfe«?' (Tfeba biti bež brige đa ćemo jedanput doći u kri/u tih posebnih. subjektivnih taćaka). fti obeleŽeft. (Pod razliĆitim sočlviima javljaju Se nOve ftljaftše. » mi već sad ftismo ono što smo sad bili). UmetniČko deln danas je pfovaahodno veliko po svoiol imagjnativnoi komponenfi: pro*ećna realnost tma svoie mesto п litor&turi ali ft-'ie rdeft suštin.eki cadržaiSve ovo o Čemu 1e Mlo reSi neđoetaje romenu „OSiljak". то uoetalom neđoeta.ie 1 miađoeti koja se prvo zanoel r>a nosle tek pronalaei. PsiholoSki ambiJent ovog romana Je »smbijent stkropr građansfcog romana, Za sve vrepae ćitan|a, knjj a ge ће mdžefno se oteti Ufisku đa' stfto sV-e to već ftegđk vfeijđfe u fdet.imšlvii ćitali. i đa nam se td onda ćinilb fcvežiiifft i šflaž.ftiiim Sve izglftda istn. me da ie siže drukćiii Ćak i tipovi. pa i ро?ћоlо§к& pefmutfećlie kroz koje Ueba prolazi. VaJido ?e zbiiia previŠe lskren'b nia-vih oćiju ? usam*liopih ♦ ! u iitenatuг! ofe zhft? tnfta nismft špo- 6 sobni da ioš jedanput orim'tno sve to iskreno i ne-

posrednd. Nij6 na ođmet рго čitati ovaj roman, јег budi memoriju, ali vrlo malo bogati budući da uspostavlja kontakt na starim talaenim dužinama, ine emociji i ehva tanjima koja emo litereituri polilonili još u doba лјепе i svoje mladostL Neki podvlaće izra'zitu subjektivnost ovog romana. Jo je ne nalarim. Biti subjektivan nlje isto što i pfičati svoj život. Jer kada bi svaki pojedinac bio toliko duhovno snažan i koherentan da može da bude eubjektivan, ođnosno da može da ispriča do življšj ne etilizujući ga pod uplivom kondenzovanih literarnih koncepcija koje su Sn?ižn f je ođ njesrovih tiĆnih, onđa bl svaki ćovek mogao da napiše bar po jeđan гоman. A to tifje aiućaj. SlabHi prihvataju оћгв«се. oogotovu kada ih Ima toliko a subjektivnih 'puteva samo Jedan. Svetlena Velmar Jankovtć лпа kako treba pisati roman. ona «na Sta Je nmefniCka istina l uverliivoet i trudi ee đa eve to ' poštigtie. Ali se ipak oseća ; đa se rto isvesnih reSenia đP9Io n# suerestijom koja bi bila intonlPana prlrođom mftteriie koja 1e orlađala piseem. пего prostom primenom nekih od postuoaka TK)«natlh autora kao đobHh u nekim đnifarim okotnoslima i kniigamis. Ovft „oblPna' knjisra nije nl u Jednom viđu ekstremna (nisam rekeo da ie ekstre* mnost odiika đobre kniiee) i ona neće bitl predmef Suftnih diskusdja. Više se može govon'ti novodom nje .negro o njoi. U llteraturl ne važe Psnovni /akoni j fitđbalške Igrfe. U sređinl naime u literatuH obiSno ћ(Је H9žva. Srednje knjisre mimo siaju na svoje mesto. I brvo se lAVlietu ako ostaftu 1 prvenM 1 afhanet, ... „ ■ ■ . . .•■‘‘ 4в'к " Svčtlana Velmar Jauković pokažUje šrtdsao га štimung 1 scenarij iz koga irvlaći adekvatan. iako pomalo normativan. psiho-lošk? sadržaj. Da nisam übeđen đa će Švetiana Veimar Janković napisati bollu knjigu la bih za roman »Ožiljak« rćkao safno đobar je.

Muharem Pervić

PRIČA studenta Dnevnik pajaca

Bilo 3« sasvim šlučajno to Bto sam Zorku poderao belu .Unajicu, jeđlnu kbju je imao. Koju je oblatto nedeljom da е, bi tiho ietakao evoje pune 1 kao vitlo izražene grudi. On je Шабе neobićfto skroman. U početku smo sedeli u Istoj skamiji. Križom je Citao neka pisma tako bleđa da je fitanje ■ moralo biti napor i posebna igra. Posle smo se kladill šta je to kulaš. Da, konj je to all kakve boje. kakve izuzetnosti Zarko je umeo đa popušta, da tuđe poraze đeli sa svojim pobedama ... Pošto &mo Istovremeno skočili pod koš. lopta je zmijski nehajnb projurila pored nas a ja več beean Što je btža no Što se to može očekivati nasrnuh zo njom Nokfima kojl su bili kao ciganski drum zakačio sam nabor Žarkove majice. *— Ništa. ništa. Tonako je več pcslužila Junački... U njegovim vlažnim očima гагШо se nSšto tiho, erebrno. f 18 Postao sam »trašno pažljiv prema nepažljivom cvetu. Na stepenicama btoskopa pfbsto sam se pbklonio oboj plavuš' u bolerou. Zar samo zato što profesorfič Vojin obleće Oko nje. I to vrlo nespretno U redu. LepO Je što sam to uCiftib Ali kađ se ona osmehnula SvOjim velikim ustima, zreie maline samo su takve. zaštd sam progutao pljuvačku i pfOfftehid hođ kao gonjen. Pfavio sam ftekad zečeve od ilovače. Ponekad mi se čini kao da »e ponašam zečjt 11 . МаЈорге projUri#e čeza. hova lakoVana. Pfozori našeg Шtefftata skrivenl su zelehilom. punđama mladog keslena PunO žvukbv'a dopire do nas. A to su zagonetk’e i svaki ih u ecbi HubomomO rešaVa .. •. Pfeftjuče je Debeljkb itftao posetd Dbšli šu mu U fftalom opelu boje preplanulog neho. Pa su se smejali. Debeljko je posle bacio neke goiemfe kolaCe u jafak. Dn ne voli puter. On je đvaput pOnavljao sedmi fimnezije, a ne voli putef ni pekmez ođ Šlpaka. A zašto njegov očuh ima opel? Debeljku nedostaju Još devet VOžnji pa da pOloži vozački ispit. t Itpiftjao šam se da gleđam film do kraja. Bolelo me je nešto iepod grudl kao da sam odlbmib od prešne Ditfa je legaftb pffitila radnju kbja me je poražavala nekdm feliCnbsCu nbkim najsličnljifti mefti. fllm je divna

stvAT kad je stvar a ne nešio Sto mi зкабе na glavu kao gladna veverica. Jedino Žto ше ođmara te je kad mladlći vrlo izvežbano prlpaljuju cigarete, kad pada kiža I kad galopina konj, neosedlan, sam... 9 Ja volim tu našu đačku trpežu ujutru. za doručkom. All uveče hleb se razgrahl kso posle nadnice. I kao đa međusobno krijemo tu nestašicu Mali ramuntić Jonel namiguje mi on’fia. Njemu je smešna ta Igra. • 15 Nedeljom se rasprštimo kud kojl. Klinčl šetaju po trgu taviruju u ižloge Zarkn odlazi sa svojom trojkom u Cri* kavi dol. Tamo oni igraju karte. Još na početku školskog poznanstva poklonio sam im hovi paklić karata. Otada ga nisam video. Kriju ga kao zmija noge. 23 Danaa je došao novl čila iz srpskog. Upravo on је veoma tftl&d ali mi smo tako žvali Starog pa čemo I ovom ostavitl n{ zao ni đobar nadimak. Kakažao nam јб đa ne voK bubanje. Ni pismene iadatke Hajđe đa se upoznamo, rekso je. i da se ptepoznemo. Pitao je Dimitrija: Sta je to Štražilovo. Odgovor: to je veštačko jezero. Rumunčič se nevifto našmeja<f\ .. Nije prošlo mnogo a pod unakrsnu vatru došao Sam ja-. Pltao me je: da 11 sU ŠVovehci dobre poete Baš tako je pitšo Nema ih mnogo. Izustih hrabro, ali su punt shegova. alpiskog čveča I tako... I 'i’AKO, ponovio je I dugd šarao crvenom olovkom po katedri. PrViput u životu osetlo sam bol S.to nisam umeo da se popnem na visoravaa neke hranjive. hlebne lepote Oštro srezane obrve novog učd, bilo nam je intimnije da ga znamo I nazivamo tako bile su mlee poverenja. Nosio je svetlu, kockaetu kravatu« S 7 Mićkin otae milicioner. U njihovbj palanc; zovu ga Đobra dUša. Mićka je jedinac i često pričš o evom ocu.. i Bio ta» ko neki sabor, svetak. šta li a Dobra duša dežuran. Nava-