Студент
Репортажа студената
Dovidjenja Kreks
DAN SUNCAN, Julski. Prži. Mahala opustela, a dole u čaršiji, tako kaže moj amidža Zahid, a uostalom, svl ovđe nazivaju onu ulicu sa trgovima »čaršijom«, ili »gradom«, retki prolaznici deru tabane o trotoar. Cudno zvuCi ta reč »trotoar«, naročito tu, u ovoj bosanskoj kasabici, pa ipak je tako. On, trotoar, se rodio sa onim sivim, neuglednim trospratnicama. Doduše, samo sa jeđne strane, naime, tamo podalje ođ obale Drinjače uz sami Borak prislonila se stambena kolonija. Na obali neuredni ostaci prošlosti govore o nečemu što svakim danom postaje sečanje. Ljudi se navikli na to da u razgovoru često nabacuju po koju o tom 1 tom, čega zapravo, više 1 nema. Sečaju se 1 ■nemaju vremena đa žale, izuzev, možda kada ponekl od njih uz čašicu Ijute, počinje da tuguje I uzdiše za bajramima, za svilenim dimijama, poštenlm ženskinjem, a, opet retko če ko spomenuti Markov konak koga srušiže radi izgradnje pilane. Ljudi, nekako postali poslovni, Prave kuće po planu i odobrenju koenunalnog, a grde porez* Visok • je. vele. Seđim u oskuđno nameštenoj sobi. Umoran sam. U okviru niskih prozora đosadno zuje muve. Pokušavam đa .nastavim sa čitanjem »Idiota«. Ne ide. Dole, tamo iza senovitih vrba huči Drinjača hladna i bistra. Vidlm Je kako o se penuča u šlapoviraa. Deca galame u pllčacima; gola, pocrnela od sunca, sunčaju se na usijanom kamenju u Cijem podnožju svetluca srebma svežina vode. Sunce bije u potiljak. Vučem se tromo bez ijedne misli- Tišina nesnosno zvrji u ušima. Hoču da vidim protekle đane. A-ja! uzaludl Svi, oni, stopili su se u Jeđno, neku sivu masu bez granica. Haos jedan nepojmljivi, јет bio Je mnoštvo, a sada je jedno. Iđem. Brojim kamene ploče. Kažu da Je njima koračao Đerzelez Alija. Vele, da je blo.golem Junak, kakav, kaže Saban, Kraljevič Marko, a, jok, brate, to ti Je nji’ovo maslo, vlaško, ni govora o tome. Đerzelez ti je, bolan, klanjao ovde »sabah«, »pođne« na Karauli, »ićinđiju« u Olovu, a »akšam« u Saraj’vu. E! ova naša vremena- Pršvo kažu, ni bajrami više nisu kao što su nekad bili. Sa minareta stare džamije. razleže se slab glas hodže Saliha. Pođigao je ruke đo ušiju i obilazi oko minareta: Alahu ekber, ala-a-hul Zega, izgleda, guši ionako slabl glas. Obuzima me neka tuga. Da li je to prošlost progovorila Iz mene. Sećam se tek sam počeo živeti, a eno me kako čitam musaf pred koščatim, ozbiljnim starcem u beloj aljmediji. On me vuče za uši. ВоШ Cujem svoj glas, dalek, tih, tužan, glas ргоšlosti, glas vremena: Ibismilah irahman.. • Tspravlja ше drhtavi glas starca. Viđim kako se pale svetla na džamiji, negde puca top. Trčim u mutvak. Grabim hleb i alapljivo jedem.
Avlije mirišu na halvu. Devojački glasovi, zvonkl kao srebro plove iznad zadimljenih krovova. Predvečerje. Upaljene svetlosti. Ramazan- Eh, eto, šta sam ja bio, mislim. A sada, evo me tu 1 sve mi je nekako tuđe; i onaj stari čovek što stalno ponavlja reči, ili se to meni čini, jer sam zaboravio dalje: Alahu ekberl Zastajem na česmi da osvežim suvo grlo. Lepuškaeta poštarka se učtivo sklanja. Pokušavam da razgovaram, ali me ona gleda neprijateljski. Cuti. No, šta je, mrka? pitam. Sta te se tiče, idi svojim posloen. I ja odlazim sa nekim-bolom, nekim nelagođnim osećanjem* Jeli to tuga? A nebo je plavo, skoro prozimo. Kristalno. Iza vrhova na zapadu pomaljaju se sitni oblačci. Očima sam progutao celu vasionu i šumu po obroncima Konjuha, 1 skrivene krovove u baštama, i široka bedra direktorove žene. Njiše se kao pustinjska lađa. Kažu da piše nekakve ceduljice izvesnim Ijudiena. Samo čaršija priča i 0 tome kako je to greh govoriti, јег, ipak, nema smisla, možda sve nije vredno pažnje. De đokaži. Eto, bolan, šta sve na ovome dunajluku nema. Ali. .• Priča čaršija, zapravo Ijudi. I, eto me kako prolazim senovitom stranom, uz sami zlđ stambenih zgrađa kada čuh kako me neko zovnu. Kome sam, dovraga, potreban u ovo vreme, mislim, ali se ipak osvrćem. A, pa to Je »Kreks«. Kreks je onizak simpatičan mladić sa velikim crvenim bubuljicama na vratu. Uvek je opsednut tim bubuljicama. Odakle ti ovđe? đovikuje rni on sa vrata berbereke radnje Ahme Gojačića. Ti, Slobodane? radujem se, јег nisam ga video dve Prolepšao si se, kažem— Sta mogu, takav sam ti, kaže on. Neće biti baš tako, ali kako to hoćeš, kažem Ja opet Grli me. Stari prijatelji. Kreks pređlaže: Da skoknemo na po koju čašicu, tu, u bašticu. Krećemo bez primedbi. U čistoj, prostranoj čitaonici radničkog doma kavenišemo i razgovaramo. Prozorl su širom otvoreni. Vazduh je zaparan, skoro zagušljiv. Siva izmaglica mami. Sumoviti obronc? ozeleneli, izgledaju tako sveži* Vreme neosetno prolazl. Zidni časovnik odmereno otkucava. Ispod prozora zaustavlja se đžip. Izlazi žena svojih dvadeset pet godina, jeđra, oblih ramena 1 snažnih beđara. Cini se rasprsnuće se tvid koji se upio u nju. Korača žustro izbacujući snažne grudi ispred sebe. Ljudi se osvrću. Komentarišu; neko sa zagonetnim osmehom, neko veoma raspoložen, a neko neprijateljski. Zene, one zajedljive, koje se smatraju poštenim saimo zato što ih život demantuje, što Izmišljaju uvredu za druge da bl svoju dušu očistile, skupljaju građu za čaršisku javnost; puše se kafe u duvanskom dimu, teferič, žagor, mezeluci 1 najnovije zanimljivosti. A, evo je, uzvikuje Kreksl Sta? Koga? Pitam. Kako šta? Pa ona je došla* Ona! Koja, đovraga? Lakše frajeru. Koja? ironiše Kreks. Kao đa ne znaš; roba za široku potrošnju. Ona što dosadu i osamu guta iz nas u ovoj prašuml, ona, Fatima, eno Je. Gleđaj, burazeru kako koračal Uh, velikog ugursuza! Nu, gledaj, bre. Prilazimo prozoru. Zena pođiže glavu. Maše punačkom rukoen, smeje se, razlragano. Primećujem kako je seks bomba, ali, đa nije lepa. Ponovo sedam za sto* Fatlma, ona žena koju smo gleđali kroz prozor, prilazl nam. Udovica je, jer joj je muž u zatvoru. Osuđen je zbog neke pronevere. Fatlma je zaposlena u jdnom malom mestu, kao bolničarka. Tma visoku platu. Zivi sa svojom đesetogođišnjom ćerkicom prilično skromno, bar ona tako kaže. Veselite П se gospođo Inžinjeri? pita nas. Kao starl školski drugovi, odgovaram. Predvečerje* Suton se tiho uvlači u senovita mesta. Kose sunčane zrake pađaju na suprotan zid. Još nekoliko
trenutaka I ugasiće se užarena kugla Iza planinskih vrhova. Razgovor odmiče. Ona: Ja nisam lepa, ali... Hoćete da kažete đa ste... poćinjern zajedljlvo, ali nemam hrabrosti da nastavim, nsgo pokušavam da rukama objasnim smisao onoga što mislim, premda su ti pokreti besmisleni, u najmanju ruku* Gleđa me ispitivački. Važno je da ste žena. Puška, a ne žena, ispravlja me Kreks. Da-a! s obzirom na vašu ženstvenost, ili, kako to jeđan moj kolega. inače veliki šaljivđžija, kaže, naime sobzirom na kvalitete koji vas odliju kao ženu, jel, ovaj, zar nije tako? Ah, kažu đa imam lepo telo, nastavlja ona. Kome govori, misli meni ili Kreksu? A da još batake vidiš kod moje ćerkice... Prekidam je oštro primećujući: ■ Mogll bl biti prištojniji, Bar malo poštovanja za tu vašu ćerklcu. Bezobrazniče, kaže mi, nisam mislila na to, a uostalom, ne pravite se mnogo pametni kada niste. Vaša volja, mamice, kaženv Strelja me očima U kojima vidim trenutnu mržnju, prezir. Pa I ako se zbunjujem u prvi mah. nastavljam sa zajedljivim primeđbama. Međutim ona više ne obraća pažnju na mene i razgovara sa Kreksom. Ona, naime, prima toga mlađića, studenta Sumarstva ko'ji se nalazi na praksi, u svoj stan. Uverava sebe da voli, a i đruge želi đa übeđi kako je ona, lako nije lepa. ipak noklonila svojoj Ijubavi nešto što se ne zaboravlja, nešto što lepe žene, veli nemaju. Noći... blud. pomamu, strast si Ispi jala 1 poklanjala je rasipno u zvezđanim noćima kađa je tvoja ćerkica dubokim snom spavala na snsednom krevetu, poređ tvoje nemirne, »nemirne« savesti. Jednu takvu noć, zapravo ne noć, nego veče, tojest ne veče, nego jeđan niegov trenutak sam video u sobi ispod tavana, na rasklimanom krevetu- Slonovu put, uzavrelu požuđu, nepristojnu, uvijenu u plašt pomame što zove, mami. Obline, mekane i ruke rumene što su grlile nestvarnost, Rekla Je kađa sam ušao u slabo osvetljenu sobu u kojoj se na Jednom konopcu koji je bio razapet Između ziđova sušilo rublje: Za večeras imam, nisi morao đolaziti. Izlazim bez reči napolje. Kreks me čeka na izlazu i pruža mi flašu. Sta je to? Lek za nesanlcu, za misll, lek za dušu i tugu, Lek za Mamicu. Kakvu, bre, Mamicu? Laku noć. veli I nestađe u mraku. A ja stojim Još na pustoj ullci ne bih 11 se dosetio ko je ta Mamica. To je žena svojih četrđesetih godina. kratka truna I ogromnih gruđi* To Je »naša Mamioa«, Mamica čaršije, Mamica za ceđuljice I tajne sastanke. Zena neuredna. oštra I prljava jezika. To Je žena što pravi ćevapčiće čaršiji i, kako je ne poznajete? Zar je to moguće? —E, pa. neka tl је sa srećom Kreks. Ispićeš tu otrovnu kaoljicu. Pomutiće ti se svest. Sagorećeš svoju savest. A jutro. sveže. planinsko. osmehnuće se veselo kristalastim kapllicama rose na Kreksa, sa velikom glavom koja zuji kao A kađr buđeš ođlazio belom. prašnjavom cestom što vijuga poređ obale Drinlače I nestaje u ogromnim kompleksima šume, reči ćeš Kreks, pozdravljajući me: Doviđenja, đruže! I pišil i Da, dovidenja Kreks. Ništa nlje bilo, zalečio si tugu i pogrešku prirođe. Zđravo i đovidenja na fakultetu- Znam. mahnućeš mi rukom, Kreks. Pozvaćeš me, da te posetim tamo u tvojoj Direkciji, a ia ću reći: Doći ću Kreks. Ali u potsvesti osećam đa će to biti !až. Doviđenja, Kreksl Ismet VRABAC
Ismet VRABAC
BESPARICA ILI ZUBOBOLJA ŽELUCA
Nisam više siguran ko Je napisao: »Besparica je najteža bolest«, a I da jesam to bl samo smetalo. Ispaio bl đa sam prepotentan, a čitaoci ne vole da im se neko hvališe. Zapamtite samo đa je to гекао nekl vrlo, vrlo pametan pisac. Dostojan vanbrafnl sln Jedan student stoji na pločniku. Ne misli o parama nego o Zlatiboru, o blaženim trenucima kad je njegov Nerazdvojni komanđovao Pa metniji popušta 1 kad su pomerali svoj kajiš. I Juče nije bogzna šta jeo ali se sećao Zlatibora, u ustima je Još bio svež ukus- ruma. A sad bi valjalo nešto pojesti. Krečimo! Pređ menzorn njih nekoliko čekaju. Dva ozbiljna akađemska građanina razgovaraju o »teškočama egzisten cije«, sve tako krupne reči. Vi ste novi studenti? Ostapov vanbračni sin ne sme da se prevari. Jeste
-11 platill po 150 đinara za Savez studenata Ostapov vanbračni sin vadi blokče 1 cepa sinoćnl račun. Zapisuje, daje im priznanlce... Računa hoće li mu pretećl i za cigare. Ali taj sporl korak ođveo ga Je u neprijatnost: Jedan crveni, okrugli brucoš hvatao ga Je za rukav i žurno govorio »Ja. znate, sve na vreme obavljam. Molim vas, nikad ne želim đa imam nezgođa sa društvenim organizacijaima koje ja...« Naišao je Vasa, zovnuo je 1 Vasu. 1 Ostapov vanbračni sin se našao u nedoumici: nije гаčunao na ovoliki odziv svesnih građana. A sa kog ste fakulteta? Sa Prirođno-matematičkog, hemičari. Znate, ja kupim samo za filozofski. Poneo se đostojno svog nezakonitog oca. PokeraS Njega viie ne prlmaju za onaj mali stočić. lako on
Ima opravđanje za jeđan netaktičan gest zbog kojega su ga prezreli. Neđelju đana ranije on je vrlo taktično znao đa podigne 2000 i mašnu jeđnom žutokljuncu koji je imao krasnu tabakeru. Taj nikako nije hteo đa i tabakeru stavi na talon. A dva đana đocnije, za ma lim stočićem izgubio je 1000 dinara i mašnu. Jedan *som« je ргеко noći oti'io na izdatke vrlo sumnjive prirođe. Opet je seo za mali. prokleti mali stočić. On nikako ne bi bio pravi коскаг ako se ne bi nadao. Ovaj put će se izbaviti... Igrali su preferans. Išao je gore-dole, pa gore pa dole, a mali stočić je za njega bio taličan, sve je pošlo na više a za njega jc to bila strmoglavica. Sedeo Je dok nije dospeo do 120 bula. A pošlo se od 60. Međutim, kađ niko nije očekivao. Pokcraš se digao I rskao: moram đa Idem. Ostala dvojica pogledali su ga le-
njo, j jedan od njih, bezvrati, rekao je: Dobro, nasta'vlćemo! Imaš već 16 stoja bar. Pokeraš je odgovorio übeđeno: Nastavićemo, slgurno l tek na poslednjem slogu Izđale su ga glasne žice. Otišao je ne gleđajućl u mall stoćić koji je bio svemu kriv. Mall stoćić se ponaša vrlo glupo: još uvek oćekuje đa će Pokeraš nastaviti Igru. Konačno: lek? Ja 1 ne uobražavam đa samo Ja poznajem muke 1 nepođnošljive bolove besparice. Cuo sam pre nekl dan da postojl neki Dragoljub koji važl kao specljalista za sve bolesti besparice 1 pomaže kad god mu se neko obrati (adresu njegovu ne Ispisujem, јег se nađam đa će ovaj Clanak uticatl da naši drugovl studenti ne potroše novac uluđo, pa im dakle ta ađresa neće nl trebati). Drugoljub je pažljivo sa-
slušao jeđnog koji se već nalazio na vratima pakla. Zalio se đugo, kukao i tek na kraju гекао; » A kroz dva đana moćl ću da uzmem 3000 §to mi Je izvukao loz Teški bolesnika je bio zabrinut da li će izđržati dotle. Drugoljubu Je tek poslednjl pođatak otkrio bolesno mesto. Lek je odmab pronađen, Pa evo, đa ti darti za taj loz 2.500. Teški bolesnik Je zi.molio đa bolovi pri operaciji buđu što manji. M Specijal’sta je üblažio za 200 đinara, nagodili su se za 2.700. Skriptaroši Jeđan trezveni postupak. U medicini bi se to zvalo pređohrana. Student D. bio je *na rubu ivice« 1 trebalo je sprečavati da klice prodru u džep. Iskoćila je srećna okolnost: vratila su ee skripta iz istorije jezika data godine 1 zaboravIjena. A u istoj sobi stanuje jedan koji Je zainteresovan za istoriju Jezika i koji se koleba da II đa kupi nova skripta 1H đa traži stara. D. Je ponuđio svoja koja su imaia i preporuku: iz njih je
ućilo 1 položilo 6 studenata. To se primećivalo i na samim skriptama, pa ipak je D tražio samo 50 đinara manje ođ sume za nova skripta. Planirana je predobrana, međutim žrtva nije imala га zumevanja. Predohrana je propala. Još neki neispltani slnčajevi Dokle ćovek može đa padne kad ostane bez рага? Kađ ga pritisne zubobolja želuđca koja je mnogo gadnija od zubobolje obićne? Još neki slućajevl, a opet nerazjasnjavaju pitanje. Slućaj jeđne koleginice koja Je zbog iste bolesti... reporter bi vrlo rađo zagnlfcao ćitaoca, ali se ne usuđuje đa o tome piše iz vrlo znaćajnog razloga, što smatra đa bl morao mnogo što-šta đa izvlaći, vađl, da uvija 1 zavija, a to Je uostalom i naporno. i Jeđan đrugi slućaj: zavodnik kojl se snašao blagođareći sredovećnoj žrtvi. Uo** stalom, to su vrlo prljave stvari 1 bilo bi dobro umetl Isprićati to. АИ... M. M.