Студент

novi filmovi i reditelji na XV festivalu kratkometražnog filma

Na ovogodišnjem beograđskom festivalu kratkometražnog filma debituje više mladih reditelja. Ovaj put vam predstavIjamo trpje od njih. MILORAD DURICIC, rođen 1931, dtpkmlno svttsku knjlževnost, apMivent rdUJe fllma na Akađemljl za pororlite, fltan, radlo 1 televlzlju. Naatupa na festlvalu dokumentarntan fllmom »U đvorlitu, u dvorUtu Igrall se đacl«, napravljenlm u okvlni školskog programa na Akademljt. Flfan se bavl maloletnfan prestupnldma 1 snlman Je u SUP-u prlllkom sashiianja. Počeo sam ovaj film bez tmapred smišljene teze. Pokušao sam da situacija bude što objektivnije prikazana, bez ikakvog mog opredeljenja. Prepuštam gledaocu da se sam opredeh prema temi koju istražuje film. Nisam se povodio ni za društvenom ni za moralnom stranom problema maloletnih prestupnika. Kad sam započeo bio sam uveren da ta deca ne snose nikakvu krivicu, a sada, pošto sam završio film, mislim da krivica nije samo do društva, ukoliko uopšte ima smisla govoriti o krivici. Baveći se ličnostima tih maloletnika, istraživao sam problem razgovarajući i sa socijalnim radnicima ; psiholorima, koji se profesionalno bave tim problemima. Neobičan je prizvuk njihovih reči sudaren sa zbivanjem u kadru. Recimo, »Dellkvencija je oblik Ijudskog rada«, ili »Dete se po’stovećuje s ocem koji zarađuje«, a vidimo plen jedne noćne pljaČke kola, neku snajperku i neku kamcru na islednikovom stolu, dok ispituje male lopove. Povodi su nesumnjivo slab uspeh u školi, neslaganje sa roditeljima itd., ali dete koje krene »u svet« uvek to čini iz nekih dubljih i čovečnijih razloga. Kad se na putu ličnosti koja se razvija pojave prepreke u viđu milicije, roditelja, škole, neminovno dolazi do sukoba. Ja ne želim filmom da ih branim, želim samo da budem Sto bliži nekoj poiavnoj istini. Otkrio sam u tim dečadma neki poetičan

bunt, koji ih navodi na avanturizam i sukob s autoritetom. Naziv filma nastao je na snimanju. Dva dečaka su na saslušanju na zahtev islednika morali da odrecituju nešto što su učili u školi. Pošto su pogrešno shvatili zahtev, počeli su da pevaju francusku pesmicu »U dvorištu. u dvorištu...«, koju su posle preveli. Melodija je uzeta za lajtmotiv filma. Sam sam ostvario film, od scenarija do završne montaže. Ponekad sam i snimao sam. Mislim da sam pri tom mnogo naučio. Moj dalji rad na filmu zavisi neposredno od ovog i sledećeg filma. Oni mogu da mi otvore vrata za profesionalni rad, a isto tako i da ih zatvore. To je situacija svih debitanata koji dolaze s Akademije. Od distribucije svog filma ne očekujera ništa, jer je, na žalost, beogradski festival jedina prilika za prikazivanje kratkog filma široj publici. Moia generacija će da pokuša da zaobiđe tu teškoću pravljenjem dugometražnog omnibusa, koji će da sadrži naše kratke filmove. GORDANA BOSKOV, rođena )■ 1941, tavršlla engle>ku knjlicvnost 1 Inctitut za fllm, bavUa ae pozorlšnom režljom I aslstlrala na fltanu. Završlla Je kratkometražnl fltan za »Dunav-fltan«. To Je igranl fltan namenjen đccl. Scenario Je naplsaia pesniklnja Mirjana Stefanovd«?. Ftlm se zove »E, baš ću naći te zvezde«. Verovatno sam iedan od retkih debitanata koji nije završio Akademiju, a nije se filmom bavio ni amaterski. Film sam dobila preko Eksperimentalnog studija »Dunav-filma«. Prijavila sam se, dobila film i do radne kopije sam ga radila bez honorara, s tim da bude uključen u godišnju proizvodnju, ukoliko prođe redakciju umetničkog saveta. Taj film nije bajka, ali (ima elemenata) fantastike. Radi se o jednom dečaku, sasvim malom i usamljenom. On čuje preko radija vest da su zvezde nestale. Polazi da ih traži. Na simboličnom planu, to je traženje životne i-

stine. Mali te zvezde nađe, pokupd ih, pošalje na nebo i posle toga je vrlo zadovoljan. U suštini to je đilema, koja se naroćito jasno vidi na kraju. Film počinje satom koji pokazuje osam časova. Tako se i završava. Iz filma treba da se vidi da je to traganje za zvezdama pretežno simbolično, Junak filma kao da čitavo vreme pq,stavlja pitanje, da li uopšte traži te zvezde. Sve se događa u nekom neodređenom prostoru i vremenu. M ; slim da je celishodnije da se na igrani film dolazi preko dokumentamog filma. Moje sklonosti su jasno usmerene prema igranom filmu i otuda debitujem ovim filmom. Postoii predubeđenje kod filmskih radnika i umetnika uopšte, da je rež'ja isključivo muški posao Mislim da primeri Mej Ceterling i Anjes Varde iz sredina u kojima su predrasude manje, jasno pokazuju da pitanje stvaralaštva nema veze sa polom. Mislim, u stvari, da teškoče na koje sam nailazila tokom rada nemaju veze s tim što sam devoika. To su problem? na koje bi svako naišao. To je pitanje usiova. Radila sam sa detetom, a tu čovek ne može da daje zadatke. Mora da se prilagođava. Dečji film je redak žanr kod nas i nije slučajno što sam se opredelila baš za to. Tmala sam da biram između nekoliko scenarija. Ova tema me je naročito interesovala. Razume se, to nije jedina tema kojom mislim da se bavim u svojim filmovima. Moj glumac je trogodišnji sin jedne službenice iz »Dunava«, čije sam snimke videla kad sam vrŠila izbor. Ponašao se kao prava filmska zvezda. Imao je običaj da prekine snimanie izjavljujući da je umoran i da više neće da snima. Citava ekipa je morala da ga čeka 1 da obigrava oko njega, dok se on mazio i nećkao. DEJAN KARAKLAJIČ, rođen 1944. (prvi nai reditel) rođcn posle rata), atudent tredc godlne Akademlje (reilja fllma). Fllm se rove »FroJekclJa Slrlfa na o»*>''vtrn ravno-

strane ptramlde, posmatrana staklenlm okom g. Amolda I g. Rlhtera«. Film ima komplikovano ime, ali sve u njemu ima svoje značenje. Sizif je čovek koji radi jedan uzaludan posao, koji se stalno ponavlja. Piramida se odnosi na platno i projek tor, povezane zracima. Stakleno oko se odnosi na objektiv kamere »Arifleks«, čiji su tvorci Arnold i Rihter. Naslov verovatno neće da bude svima razumljiv, ali to je skup poznatih podataka I čovek do smisla može da dođe prostim zaključivaniem. Naslov je dugačak, a film je sasvim kratak. F’lm sam snimao po školskom zadatku, koji je bio sasvim okviran. Trebalo je da se odgovori na temu »pogled kroz prozor«. Ja sam o tome razmisilo i odilučio se da je donekle zaobiđem prikazujući ne svoj pogled kroz prozor, već pogled kroz objektiv kamere. Realizacija moje zamisli iziskivala je složena tehn?čka rešenja, U tome mi je mnogo pomogao i snimatelj Branko Berak, koji je primendo jedinstven snimateljski postupak. Film je o jednom čoveku koji pokušava da izađe iz filmskog kadra. I na početku i na kraju filma glumac je u položaju embriona u majčinoj utrobi. Jedini glumački zadatak imao je Dragoslav Janković Maks, profesor scenskih kretnji na Akademiji. Koristilo mi je njegovo poznavanje pantomime, (bio ie na usavršavanju kod Marsefa Marsoa). Radili smo veoma brzo. Čitavo snimanje trajalo je samo oko tri sata. Glavni deo posla b-la je tehnička obrada. Filmom se amaterski bavim već dosta dugo. Iskusio sam sve njegove prijatnosti i neprijatnosti. Bio sam i montažer i smmatelj tona i kamerman i vođa snimanja, pa čak i glumac.

SASA GOT.DMMV

STARE

PRICE

m.milankov "potonulo ostrvo" nolit 1967.

Proza »Potonulog ostrva« predstavlja primer upravo one vrste pripovedačkog stvaralaštva čije slabosti stilskog izraza neposredno izražava i mane strukture dela. Otuda, ova Milankovljeva zbirka može da posluži kao zaista običan, ali i vrlo poučan primer neadekvatnosti između izbora u prikupIjenoj i zamišljenoj građi, i načina na koji je izvršena njena stvaralačka realizacija. Momčilo Milćinkov se služi jednom več sasvim poznatom tehnikom objektivisanja svojih umetničkih preokupacija. Upotrebljavajući potpuno ogoljenu i bestrasnu, sasvim šturu ali vrlo »pričljivu« rečenicu, a istovremeno pretendujući na viši sm ; sao kazivanja, autor nam konstruiše čisto knjišku smicalicu »svakodnevne crtice iz života«, sasvlm zanemarujući neke osnovne principe ostvarivanja umetričkog književnog dela. Ne sagledavši u potpunosti sve opasnosti koje se kriju u delu nastalom pukim literarisanjem raalih, oblčno nezapažanih tema, pisac prenebregava izvesne strukturalne zahteve, obraćajući pažnju prvenstveno formalnostilskom izrazu, nastojeći da neke bitne zakonitosti kratke proze zameni najobičnijim gomilanjem nevažne, na uglavnom formalan način oblikovane građe. Piščeva nastojanja na detaljima gube svako opravdanje jer izostaje raeđusoban funkc’onalan odnos delova koji čine umetničku celinu samog dela. Takođe, puko, spoliašnje pristunanje izvesnim temama iz svakodnevnog života još uvek je vrlo daleko od ni hovog punog kniiževno-umetničkog ostvarenja. Da ?e to tačno, notvrđuju ona mesta koja, izdvojena ; z konteksta, tematski deluju najunrčatlf’vije, dok u samom tkivu pr‘nov / 'dr»ka ne mncgo čak ostaju i nei'»sna. Rec ; mo, notrrsna scsne plssa oiade r ’ n starca V-ba ? .ko" za vrcme pr greba sed ; r>~ ‘ ' 'ri nr ‘-na iz\' , csna Š ! ra zn»-

čenja, čak prerasta u svojevrsnu mešavinu gn> teske i sarkazma, ali, kasnljim interpoliranjem tog lika, pisac ne daje nikakvo šire, psihološko ili kaJrvo drugo, objašnjenje za jedan takav postupak. Jer, u osnovi, sve se svodi na mogućnost da nagađa da je pomenuti ples odraz bola, pripitosti, ili Čak trenutne poremećenosti uma što samo po sebi i nije od značaja za vrednovanje nekog književnog dcla. Autor suviše nastoji na uopštenom prepričavanju i objašnjavanju pojedinih postupaka ličnosti, umesto da jednostavnim pripovedačklm postupkora sledi osnovni tok radnje, i da direktnijim postupkom toka svesti doprinese psihološkom nijansiranju likova. Drugim rečima, da na stvaralački neposredniji i übedljiv nač ; n uspostavi povezanost činjenica koje iznosi pred čitaoca. Kompoziciono, Milankovljeve pripovetke sc odlikuju osobinom kojoj je u osnovi piščeva ne mala zabluda đa tematski tanušna sadržina može da bude dopunjena nekakvim neočekivanim preokretom radnje, ili pak poentom koja če da zameni, čak kruriše, taj preokret. Cesto to nije poenta u starom, klasičnom smislu reči, već poseban način stvaralačkog poslv.pka pri kojem se osmišliava i daje dubina određenoj piščevoj zamisl’ ili liku. No, pri analizi bilo koje priče, sve deluje prilično uproš ćeno, čak naivno. Citalac.naime, pročitavši jednu pripovetku, pri Čitanju svake naredne unapred predv đa preokret i u svim ostalim pripovetkama. Kulminacija pogrešno primenjene tehnik« pri konstrakciji radnje ostvarena je u prič »Letnja varka«. Vezuiući se za način pripovc danja u orvom licu, MMankov na počctku pri povetke usmerava tok ra'tnie nrcma licu koje pred č ! fanca i/nosi čitav da bi ga

kasnije nedozvoljeno preneo na drugu, epizodnu ličnost (Jeremija), a to nepovoljno utiče i na jasnost piščevih koncepcija. No, možda je to ujedno i dokaz više da Milankovu još uvek mnogo bolje pogoduje klasičan način pripovedanja u trečem licu. Pri opisivanju likova Milankov se služi postupkom koji je u osnovi dobro zamišljen ali ne uvek dobro realizovan. U suštini, njegova namera se svodi na jednostavnost krokija. Ali, kroki nije lako napraviti, ni u književnosti kao ni u slikarstvu. Potrebno je ne samo veliko osećanje za pojedinosti, več i velika sigumost u odabiranju i funkc'onalnom komponovanju odabranih i zamlšljenih detalja. Dok je van svake sumnje da Milankov poseduje izvanredan dar za otkrivanje detalja, isto tako je izvesno da je prilično nesiguran u upotrebi ovih detalja pri što potpunijem ostvarivanju zaraišljenog lika. Dmga zamerka Milankovljevim književnim likovima jeste da su suviše jednoobrazni. Naime, stiče se utisak o nekoj vrsti anegdotičnosti uvek jednc kčnosti koja nastavlja da traje i živi iz priče u priču. Pri tom, menja se samo, i to donekle, ambijent sve ostalo je isto: i atmosfera, i ton pripovedanja, i osečaj da vas ta imagmarno - ista ličnost neprestano gnjavi svojim strasnim posmatramem okolnih li ca i zbivanja. U stvari, čitav M'lankovljev stvaralački postupak se i sastoji u tome da nam predstavi kako neko nešto ili nekoga posmatra. Na nesreču, pisac pri tom ne raspolaže naročito širokim dijapnzonom interesovanja. Otuda, povremena ironija u pripovedačevom načinu kazivanja nije u stanju da neutrališc opštu icdnorčnost ličnosti i situaciju. Samim tim. čitaocu nije pmžena šansa da doživi ne>to bitno novo.

OUSAV STOJANOVU'

IGRE ŽIVOTA I SMRTI

»Breza« Ante Babaje je film bogat značenjima. Istinska folklomost priče o zagorskom selu i njegovim žiteljima, nije isključila ni opšte teme: _ lepotu, bol, život, radost, smrt, Ijubav. Tragajući za trajnim u prolaznom, za opštim u pojedinačnom, Babaja je načinio skladnu celinu. »Breza« je sva od kontrasta; boie (kadrove) smrti smenjuju boje (kadrovi) života. Jan : čin sprovod, koji se kreće »übogo i polako«, ima vizuelnu paralelu u maglovitom, tmurnom jeseniem danu koji je i sam golema tuga i žalost. U scenama veselia, radosti, svirke i igre koje su »f!eš-bekov : « Marka Labudana, Janičine majke, čuđaka Jože i dmgih, boje su uznemirujuće, raz'grane, intenzivne, i tonlc. Janica je obučena u belo, polja su puna nabujale trave i žita, zemni šar je bogat i neodoIjivo lep. Dmgi sloj značenja izazvan je suprotstavovih scena i slika kadrovima snrovoda. Tako i sekvenca venčanja Žugečićevih mladenaca metafor čki sažima u sebi pomku o stalnom isnreplitanju i neodvOjivosti života i smrti: svadbena procesija izlazi iz crkve sa venčanja, čuje se vrisak, barjaktar Marko, koji je neki dan ore loga sahranio ženu, pomamno skače, tamburaš : sviraiu, boje su neobuzđano raskošne ? vesele; nrolazi se. zatim, kroz groblje, gde Marko zahvaćen prolaznim valom tuge, podleže stihiji veselja i mahnitog rituala života. Prostor isored crkve niie samo mesto za venčanje, nedeljnu i prazn’čpu igm, skrvenu Ijubav, već i za groblje: to je pozoraica života i smrti. Babaji še može zameriti na nekim na : .vn : m i stereotinnim simboiima* ;zletanie golubice iz I.abrdanove kuće kao označenie ’snuštene duše, sata kao simbcla smrti i bačeno licitarsko srce znak odb''č*ne li"h"vi č ,, d !>, 'a J^ž'*. Pa mak, ovi nronusti ne umanjuiu vrednost ovog f'lma čija je snaga upravo u složenoj, višeznačnoj i nenametljivoj simbolici.

R. CVETICANIN

1963/8

STUDENT

Strana 7.