Студент
PREDGOVOR USAMLJENOJ GL AVI
Glava se osamljuje dosta lako, gotovo i olako. Osamljena glava obično patl ali ipak ne sme dozvoliti da je njene patnje poolze. Glava se uzdiže iznad patnji čineći ih, patnje, svojim predmetom. To je meta-nivoijski zahvat glave. Posle ovoga zahvata bi trebala da hladnokrvno klasifikuje nijanse patnji ali ona, glava, nije dovoljno hladnokrvna, ona i daIje pati. Međutim. ovoga puta glava može da kaie da muči samu sebe, može da kaže da ne inože da pobeđi sebe, a to je daleko dostojanstvenije nego da je muči neko drugi, da dru-
gog ne može da pobedi. Bez ovoga lukavstva glava bi izgubila počasno mesto na vrhu tela. Kako se glava osamljuje? Kada glava izgubi vezu sa rukama, glava postaje opasno usamJjena. Glava može sama razdvojiti sebe i rukc, to može učiniti i neko drugi. U oba slučaja posledice su iste. Sve što glava zamisli, to ostaje u njoj, neostvareno i nestvarno, kao teret koji neprestano mora da nosi i u koji mora da sumnja jer vrednost toga tereta nema stvamu, nedvosmislenu, potvrdu. Ruke. kao ono što bi moglo potvrditi vrednost ovoga tereta, što bi moglo izneti dz glavc u stvami svet, te rukc nc postojc, one su odsečene. Stoga glava mora uvek iznova preživljavati svoj teret; oslobađa ga jedmh sumnji da bi ga okovalo drugim, ranije isto tako odbacivanim. Tako glava ostaje ratvorena, kao podmomica na dnu mora, zarovana, bez snage koja bi je izbacila na površinu. Posto je njena sudbina neizvesna, glava pati. Ako se mnogo udalji od srca, glava isto tako pati. Nemajući podršku srca, glava se osc-
са praznom i mrtvom. Boreći se protiv svoga mrtvila, a ne priznavajućl srce, glava vodi jednu uzaludnu borbu. Mrtvilo se savlađuje na mrtvi način, dakle, uopšte se nc savlađuje. I glava počinje da sumnja i pati. Kada sama glava počinje da odgoneta i život, ona se zbuni. Svc što kaže o življenju, to je nesigumo, podložno padu i tonjenju, to je kruto i lomljivo. Problemi življenja isuvdše su elastični da bi maksime usamljene glave dugo ostale neopovrgnute. Jedna maksima može da važi za jednu određenu situaciju, ali ova određenost situacije nijc večna. I maksima počinje da tone. Usamljena glava mora da počne iz pocetka, mora da traži drugu maksimu. I tako neprestano. Ukoliko je glava nameravala da da jedan odgovor za sve. a usamliena glava mora to da namerava, utoliko ona, glava. mora da pati. ZaŠto se glava osamljuje? Možda i zbog polozaja koji zauzima na telu: ako je več na vrhu
tela, onda treba imati i »vrhovno« ponašanje, tj. treba sve sama da »rešava«. Tek na taj način glava bi opravdala svoju vrhovnost. Znaći Ц to da glava nasilno ostvaruje svoju vrhovnost? Glava je isuviše slaba da bi mogla dugo opstati u svojoj nasilnosti. Glava samo koristi postojeće mogućnosti; ukoliko čovek pokušava da pronađe nekakva »rcšenja«. on se nužno mora obratiti svojoj glavi, Govor srca isuviše je mutan da bi bio pogodan za pronalažeoje »rešenja«. Tsto tako nlke bez glave ostale bi samo prednji udovi. Dakle, očigledno je postojanje mogućnosti za uspostavljanje vrhovnosti glave. Ukoliko glava u potpunosti iskoristi ove mogućnosti, ona se osamljuje. Prema tome, njeno osamljeništvo nijc neprirodno. Glava se osamIjujc nošto smatra da to zahteva celo čovekovo biće. Naookon, Čini se da biti jedinstven rnači biti pod »kontrolom« jednog dela biča. Potražimo li taj deo, naći čemo glavu.
BOSKO RANISAVLJEVIC
IZNEVERAVANJE TRADICIJE JEDNE SCENE
»VE PREMIJERE U ATELJEU 212
Ukratkom razmaku, na sceni Ateljea 212 prikazana su dva nova ostvarenja anglosaJcsonskog pozorišta: »Sledeći put ću vam to otpevati« Džemsa Sondersa, i »Delikatna ravnoteža« Edvarda Olbija. Prve večeri smo bili suočeni s očajanjem Ijudske izgubljenosti i usamljenosti u jednom nerazumljivom svetu, lišenom dobrote, Ijubavi i saosećanja, besmislenora u poređenju s rav* nodušnom činjenicom smrti. Nema sumnje da smo ovakvo osećanje života upoznali ne samo u sopstvenom iskustvu, već i u daleko uspclijim književnim i pozorišnil delima. Ideje u tekstu Sondersovog komada ne mogu da obogate mračnu, agnostičku, nibilističku i pesimističku sliku sveta zaključuju kritičari ove predstave. Tačnost ovog zaključka, međutim, ne raože da opravda njegovu metodološku neispravnost. Sondersov neuspeh se ne možc objasniti pukim poređenjem ideja u tekstu sa idejama drugih pisaca, ili čak sa idejama koje su, u teoriiskoj misli, njihov očiti uzor. Utisak osiromašavanja i promašenosti one slike sveta koja je piscu nametnula obavezu da je ozivi па sceni, nije ishod opštepoznatosti njegovih ideia, već nečeg sasvim drugog, Sondcrsove greške protiv filozofije nemaju nikakvog znacaja u poređenju sa ondma protiv umetniCkog postunka -- onog koii opšta mesta piščeш intelektualmh pretenzija može đa pretvori u nesto novo, složeno i bogato značenjem. Konsteći jedan Pirandelov izum, Sonders
je u komadu zamislio dve radnje, psihološku dvostrukost ličnoeti, i,shodno tome, višesmislenost opšteg značenja teksta. Na scenu izlazc glumci dve radnje počinju —. proba i, u okviru nje —• pozorišni komad o pustiniaku. Proba je uglavnom realislička, mada treba da razbije iluziju stvamosti po kojoj je život nešto drukčije od scene na kojoj traž’mo ili igramo svoje uloge. Druga radnja je irealna, fantastična; u nioi vlada glumac koii ima zadatak da igra pustiniaka (M. Butković) i čiia suđhina simbolično snaia oba toka rađnje. Simholika је naroč’to izražena u karakterizaciii likova: za Radža (D. Cavić) Hudi i dopradaii imaju vrednost samo kao sredstva tobože humano oostavIjcne svrhe saznavan’a snvisla nojedinačnog života; clumac Dast (S. Zlgon) bez iluzifa i ideala, otkriva Исе besm’sla I smrti kao jedinog ishoda lalove it?re na sceni i u životu. Nasuprot niemu, bezhrižnost. oovršnost i neobuzđaпт humor iscrpHulu likove Mefa I Liri Mef (Đ .ШбН I/zi (R. Sokić) su likovi lišeni auniieg znacenia svoie uloee iz drugog toka radme oni dekiamuiu nanamet. ber razumevau’a. Ako se ialova istraino<t Radža i otrovni D*stov osmeh mosu simbolično ukloniti u nustmiakovu sudhinn, to ni n kom slučalu лс vazi za l'kovc Mefa I Lfzi. Tramka i složenost lika clurnca pustmlaka oočinic timc što ie niemu ledmom stalo da nađe ulotru. a nastavlja se uzaludnošču borbe nrotlv ostallh lica u komadu Poraren tramčni Рк hita da nanusti svet, da irerad? dekor iedne l«žne ličnosti plum-3 “ w T ca * No da И ie dekor dovoiian ? Da 1 u tom ludom utočištu ima srece. Scena nustimakovog umirania kažc nam tZ£ e J edn ° hoćemo li sačekati smrt ruku praznom nebu Ш skrštenih na u komma nema ničeg do očalania. П neusneh verovatno ie oosleđira irTT,eđu intHektuiTnih nretenrna I zabavliačkih sklonosti. Piscu ie bino'd« n i'J«rfH- IStakn i e zabavne likove i Lizi io da azgradi onc kojima jc inače poverio ohi-
man 1 složen misaoni materijal. Psiholoiki nc* dorečeni i sprečeni u delanju, Radž i Dast izgo* varaju tekst koji nisu u stanju uverljivo da asimiliju umesto njihovog, čuje se glas pisca. Ova opasna slabost nastavlja sc u nizu Sondersovih propusta. kao što je nesposobnost simboličnog korišćenja funkclonalnosti dvaju razvijajući jedan povrŠan humor i vic, pisac je umanjio značenje pustinjakovc priČc 3 potpuno narušio ne samo kompozicijsku zaJT 115 ® 0 - i koherendiu čitavog teksta koraada. Cak i ovakva vrsta numora mogla se simboЈхпо usmeriti no tek je u sceni pustinjako* vog umiranja humor iskorišćcn kao tragikomilakrdijanje jednog užasnutog osećanja, kao znak Ijudskog konačnog poraza. Hrabra i stvaralačka režija mogla bl, moizbeći mnoge slabosti Sondersovog teksta. No režna Mire Trailović samo pokazuje da veđHf^Hn tCkStU • uzdržanost uisu samo eplteti, čhu' đ ГеСl Za osrcdn j° st 1 strah od veliUprkos izvrsnoj glumi Milutina Butkovića i sjajnim epizodama Ružice Sokić i Đorđa Jelisića, dekom lišenom iluzija, i sceni otvorenoj više no sam život, utisak promašenosti i protivrečiosti ishod jc ove premijere. Otrovni napitak mračnog i bezizlaznog razblažen otužnom veselošču opominje nas da postoje pozorišne predstave čiji se smisao ne sastoji u suzbijanju dosade. U »DELIKATNOJ RAVNOTE2I« Edvard Olbi nastavlja svoju opsednutost psihološkim, шо* ralnim i socijalnim vidovima porodice, preko čije ogoljene slike u situadji krize, saopštava леке od trejnih i neveselih istina o Ijudima. Prijateljstvo Tobijasa (S. Perović) i Harija (V. Popović) pada na prvom ozbiljnom ispitu, uprkos iluziji vernosti којош su se dve porodicc godinama hranile. U porodičnoj i prijateljskoj krizi pojmovi supružanske sloge i razumevanja, očinske Ijubavi, vemosti, čitava mala moralna mitologija pretvara sc u ulepšanu sliku laži
kojom prikrivamo od drugih i nas samih pravi, egoistični i ništavni Ijudski lik. Malo jc od ovoga ostvareno na sceni Ateljea 212, više možemo samo naslućlvati. Jednostavna radnji Olbijevog teksta postala je neprcmostiva prepreka za režiju Mate Miloševića. Isprekiđanost ritma zbivanja, zgušnjavanje radnjc na dramski neopravdanim mestima ili njcno razvlačenjc radi pukog isticanja opsena jedne promašene glume, učinili su đa Olbijev tekst bude пе samo slabo iskorišćen, već, po svemu sudeći, izneveren i obezvređen. Iste zamerke, Čiji teret delom opet snosi reditelj, moraju se uputiti glumi Marfje Cmobori. Nede Spasojević i Olivere Marković. U ulozi Agneze Marila Cmobori se predala jednoličnom deklamovanju, osluškujući svoj sopstveni glas. naivno verujući da se uzdržanost i hladnpća zamišljenog lika mogu ostvariti jedffiWM/i. čkom, neuverljivom gluraom, tačnije, pukom prrsutnošću na sceni, koja razbija ne samo iluziju sopstvenog lika, već i kohensnciju i mogućnosti ostalih. Neda Spasojević kao Julija proizvodlla jc više histerije no što je to lik ztntevao. nepodnošljivim preterivanjima u glasu, melodramatikom kretanja na sceni. i ncuvcrljivom koordmacijom pokreta. Olivera Marse, opet, ni u ovoj ulozi nije oslobodila Јагпо romantičnog manira svoje glume, u ле,H logama možda opravdanog, ali suviše jednohčnog i znaćenjem siromašnog da bi mo složeni lik A g nez; ne fesfre Kler Jedna potpuno promašena režija. odbijajući ćekor. konvencionalna scena nakojoi eharaH /araza jednog glumačkog neuspehi isho u koioi B t premiiere na POzomici Ateljea 212 t,čne 1 s “ e ove istlne Olbljevih komnđa.
ALEKSANDAR ILIC
RIBA
Unutrasnjost ormana je mirisaJa na Seboj. Kubljc je bilo besprekorno složeno, belo . odvojenog od šarenog. Sirio se osećaj Pnsnog domaćeg raspoloženia; otvoren orman * okrugh sto vezenim pokrivačem doprinosili »u tome. „Ј- 1 to У гете sam verovala da sam riba. Tako m se i ponašala, Ležala sam na dnu krcveta reke : Skripalo je ispod mene. talasi bivali nemrm.ji što se jutro više bližilo. Maj. Ц ,.Ј С °tvorenim ormanom prebrojavala koliko ko ша pari zimskih gaća. Postelja sc j a P r^mem o. PojaČavala sam IjuJjanjc aganiin njihanjem. Isturila sam glavu van po Knvača i zaustavljala disanje. Ribe nc mogu uisau па suvom. Opet sam zavlačila glavu pod mfrVT / , u *|ala topao. ustajali vazduh. pun m iTisa tela s čestica pcrja. Majka me je izvlačila oko osam iz postelje i slala po hleb. Osećala se u tr ?™ 0, telo mi je bilo preveliko da bih m °gla bjti riba. Prodavniea hleba je bila na drugom uglu. гекаг jc imao govomu manu. Mucao je piskujavo i rvah su ga Muca. Davao mi je obično P° lice ' је bio bolji hleb. rnzda bih mu izgužvani blok i on je nezgrapun rukopisom zabeležio da sam dobila dva клоетата. Nosila sam hleb pritisnut na grudi. Grejala je rapava površina. grickala sam koru која ~7 Ј д đo brade. Nošenjc hleba mc Je fSS**k fdatiJa sam sc u hodu i pevušila. vien sc hlad:o tamo gđe mi n je doclirivao tc* ali sa one stranc. sa koje јс bio pritisnut uz m cne. bio tc ioš topao. j ~~ ® ta м učinila sa ovint hlebom? phala c Г т ,а,ка * nervozno mc udarala po licu. * N је me mkađa boielo oti njenih udaraca, ra i mio ffloriala gclc udara. Bila sam manja od чв 1 udnr'ila je odorco. nnsumice. Nastojala
mestona kojem su se noću naušima? 01 ® 1 * da me majka udara sir№^ a , S t m^ omad ll ? ulo 2 sira “ doručak, uhitio Ма Јка je odlazla rano noseči te kutije. Donosila ie i čokoladu, kakao, mJcko, haljima Z u сТЛ!т i hal J me sam viđala na slikaITJVStt?? I 2r k ? ieaina * Z , a r ‘ bu su to smes * ka т!^Дм^s|*? П , sulela da se protlvdm. Maj,„ ;T tri a 1 - vezivala tra? ke oko mene; bie тгСга 1 , noću sam sanjala kako je sečcm i bežim u tankoj. kratkoj košuljici. Setali smo sc. Pored česme sa Četiri Javlic glave, održavale su se demonstracije ~ TRST JE NAS! NE DAMO TRST! Majka je rekla ženi pored sebe da če opct b.ti rata, žena ju je grubo upitala zar joj nijc bilo dosta. Majka nas je povukla za sobom. Covek sa crvenim vratom jc prvi urviknuo, ostali su vikali za njim. Posle su igrali kolo i pevali. To mi se dopadalo. Majka je odahnula. Moj brat je hteo da piški i majka mu jc skinula gaćicc iza klupe. Nisam znala šta je to Trst. Nisani smela da pitam. Dvorska bašta ic bila pona dccc. Tu smo moj brat i ja mogli da se otrgnemo od majkc i cia sc igramo. Zavlačili smo se u vlažno Šipražjc, trcali stazama po kojiima je ležalo mno slvo sisarki. Majka jc spokojno, nc maknuvši sc. scdcla na klupi i zurila u komadriće ncba Koji su se vidcl. izmcđu vrhova jela. Spuštala sam sc do potoka i vukla brata za sobom. Legla mh u phcak i zagnjurila lice u hladnu vodu. Tresla sam se od hladnoće, ali nikako nisam uspevala da postanem riba. Mlatarala sam rukama oko sebc, moj brat se smejao. Dolazila je majka da шс izvuće ; umota u svoju zelcnu jaknu. Kod kuće чагп dobiiala batine i čaj pun Hščn lipe. Večerall smo brat I ja. Мајка nlkadri
nije jela sa паша. Majka je brižljivo kupila mrvice hrane sa dlana i iznosila ih iz kuhin ie. Kasnye sam shvatila da je to napolju jela i da joj B \ a Je mršava * sa krupnim crmm ocima. Mučenlca. L-zeli su nam Trst. Tamo je more, rekla je majka. * isam znala 2ta је Trst, ni Sta je more. Moj brat je bio ravnodušan što su nam uzeli Trst j sks : UVe ? P° red ogra-de Konm , da cu]cm kako urlaju pred fiimnazyom. Ljudi su sedeli pred česmom sa mlazevi^odc 8 aVe ’ “ tevl№ Wiusll su «*li minsaJa na cimet. a kiflice sa pekmezom na ie Iшг°ч oraha ‘ s P a Jz ic bio zaključan. Majka u njega proizvode svojih veštih ruku i zakijucavala ga ponovo. Osvanuo je BoŽić. Majka nas je obukla za ci kvu. Crkva jc bila pored gimnaaije, iza česmc sa četin lavljc glave. Neko je pređ crkvom podsmešljivo dobacivao da se nismo borili za Bozic. 2ene su mimo ulazdc, nisu obraćalc paznju na onoga koj! jc vikao. Oltar je bio vcičanstveno osvetljen. Bogatstvo boja, mirisa i oblika prevazilazilo jc maštu. Iz uglova su dzvir.vale žcne sa crnim maramama. orgulje su dorniniraic svojim zvukom. visoko su se uzdizali onlaci zapaljenog tamjana. Sveštenik jc bio u belom. sa zlatnim šarama. Nedelju dana smo jell ostatke bozićne hranc. Još је bilo slame u sobi; b lo je toplo. Tutnjali su fenkovi kroz našu ulicu. Snaga јс t>ilo malo. i’enkovi su išli ргсша Dunavu. onda su skrctali. Dobošar је čitao svafci čas neke naredhe i obavcšfcnja. IVlajka jc istrčavala da «a čuje. N jc imala zim«ki kaput. Umotavala se ’ vunenu cmu maramu.
Тако su mlnule i gađine. Bila je iznad šporeta u kuhinjt jedna vezena »kuvarica«; na njoj izvezena riba na tanjiru pored tanjira viljuška i nož. Uvek sam se piaš la da ce noko pojesti ribu, all uvek je ujutro biJa na isiom mestu. Majka bi povremeno oprala i ustirkala »kuvaricu« i riba je posle toga bila lepša 1 vezene krljušti bi biilc tvrđe. у ormanu su naslage belog rublja bile sve tanje. Majka jc kršila ruke i govorila kako cerno pomreti od gladi. Jeli smo pečenu proju i slušali govorc na trgu. Majka je gunđala da se od govora ne mogu nahraniti gladna deca. RUSIJA! - AMERIKA! žene su u zemhiiijima nosile Rusiju i Amcriku i pokazivale .li jedna drugoj pored tezgi sa nialo skupog luka i gomillcama krompira. Zenc su postajale opasnc, mrkc, neivozne; niko im nije smeo spominjati ono što nisu htelc da čuju. One su sve znale. Jurile su kao rojevi pčela po gradu. J и S Ј ПО ж* с smo Ј®М* Nisu svi iraaJi sta da jedu. Majka je uspevala da nađe hranu tarno gde je mje bilo. Моје ruke i noge su pocele naglo da rastu. .Gledala sam ih ujutro u krevctu. Ležale su, bile su ružne. шке sa dzbočenim laktovima, noge sa grubim kolenima. Nivise mogla ni sanjat da nostanem riba Jos sam se zavlačila na dno kreveta. kao na du ? leke 1 u &sala ustajaM \ r azduh, ali to su g* blh samo trenuci. Onda sam se brzo oblaSf ugao . P° hleb - Ako ga nijc bjlo, гпа.Јла jc pekla proju. Svc jc postajalo sivo i Ktu v ®u lja> ? isu se kola na il 8 c«! ■ J bu ? USIl J eno » rnonotono. Čekala se eksploz ja pa da se sve rasnadne. Ali. dolazile su nove nevolie i nesrcčc. Ijudi su se provlačili kroz njihcve spletove sa mukom. Samo 1>! neka riba uspela da se izmigolji iz olavile PaSnCSI1 ’ Z SVih routnih voda ko i e su nas
ELVIRA RA.TKOVIC
1968/6
STUDENT
7.