Студент

šund i šundbrižnici

Danas se već uvliko vođe veoma ozbiljni razgovori o sundu i njegovom porazпош delovanju na neiskusnu omladinu i paonire. Postojanje šunda u našem kultumorn životu združeno kritikuju neki filozofi i političari, kao i drugi zabrinuti Ijudi. Pošlo ?e shvata značaj, efkasne borbe protiv šunda, па više mesta se razmatraju mogućnosti za for miranje odgovarajućih komisija kojc bi do istrage vođile praktićnu akdju protiv ovc krainje nepoželjne pojave u našem kultumoip životu. Pored uvažavanja zabrinutosti nalih drustvcnih i kultumih delatnika, ipak bih prcdlo ло sleđeće: pre nego što sc pređe na nepo sređnu akćiju, bilo bi neophodno tačno videti šta je to šunđ i koji su nač'tni borbc protiv rijega, s šitreg društvenog stanovišta, najpogodniji. Pa, ako bi se nedvosmisleno utvrdilo da postojanje šunda u kultumom životu potpuno ođgovara postojanju krimdnala u privredпош životu, onda bi se moglo preći na formiranje organa kultumc bezbcdnos*i. Odvijanje događaja u ovora pravcu bilo hi, no шош shvatanju, koliko šaljivo toliko j opasno. Kao što je dobro poznato, ne postoji odsećna granjca između onoga što je umetničko i onoga što nije umetničko. Pretpostavka za svako administrativno, komisijsko i cenzorsko delovanje jeste verovanje da se kvantitavnlm raerilima može utvrditi vrednost odnosno nevređnost određenih Ijudskih pro’zvoda. I ova pretpostavka je opravdana u svim onim slučaiivima kada liudski proizvodi mogu da budu u celosti valorizovani kvantitativn : an merilima. iii bar kada je takva valorizacija dovoljna. To se lejx> može videti i па pijad »Savski venac« u jednim gajbicama je paradajz prve klase, u drugim druge klase a u trečdm se, gde-gdc, može đa opazi i šund-paradajz. Ali, kada je reč o svira onim Ijudskm proizvodima u kojiraa je prisutan stvaralački duh, ovakva paradajz klasifikadja u principu nije moguća. Ter, borba protiv nevrednosti u kuJturi mora la bi da bude u funkcjji borbe za afirmadju stvamih kultumih vrednosti. A afirmadja kultuniih 'VTednosti ne može se postizati afirmacijom kyantitativni.m merila u procenjivanju rrednosti kulturaih tvorevdna, Imajući ovo na umu, može sc reći da postoji samo jedan tmt ?a borbu protiv- šupda i kiča razvijati kultiiru tbor'rti se za viši nivo umetničke kritike, 7 a vi'ši obrazovni nivo kulturae publike etc). fzvan ovoga, svaka u odnosu na ovakav cilj osamostaljena akciia protiv šunda postaje veотпа opasna za kulturu samu i njene vredno vti. Jer, vredi se upitati, koii su prav ; uzrod žestoke ostrvljenosti prema jadnome šimdu i Viču? I zašto se po pravilu istinski stvaroci ni kada ne anpažuju u jednoj ovakvoj rabot'? Uzroka ima više i raznih vrsta. Ovom prigodom rađovoljavam sc da pomenem samo neke. Na' nadi na šund često su izraz do usijanja dovedenog moralnog puritanizma. Slobodni, neđiri*?ovani đruštveni odnosi, razmah stvaralačkiih koji zakonito prati i ispoljavanje siroraašnih kulturnih potreba širih slojeva, smeta sv irna onima koji su u položaju arb : tra kulturne politike, srima onima koji saučestvuju u kultumom gospodstvu i kojima je zato drusrv'ena dinamika nešto veoma mrsko. Razume oni ne mogu da pokažu svoje pravo Исе, nego patetično opisuiu nešto što i ne postoji kao ledna koherentna društvena pojava šund. su u borbi protiv šunđa najglasniji oni ko u sa kultumim vrednostima nisu ostvarili oduos sri'amog razumevania. Treba se podsetiti da su obrazloženja onih koji su oredlagali spaijivanje filma Živojina Pavlovića »Grad« umnogome slična. čak i po iđeološkim kvalifikativima. obrazloženj'fma onih koji se danas zalažu ukidanje Šunda! . U ovlm neveselim gužvama pdkriveni borm protiv dinamičnog razvoja kulture mogu se Prcpoznati po tome što umesto pravih i teških problema kulture. naglabaju nad jednom ’zmisljotinom šundom. R kuzmakovtč

R. KUZMAVOVTČ

NIKOLA VUKOS AVUEVTĆ:

CRTE*

o nauci II

Kada želimo da odredimo ројаш nauke. onda problem sadržan u prtanju; da li je nauka nužno nekritiička svest, sigumo ne može biti zapostavljen. U čemu je taj prablem? Na* uka je u svojoj istoriji (a dobrim delom jc to ujena osobenost i danas) posmatrala svoj objekt kao apsolutni objekt, kao od čoveka otrgnutu i za sebe fiksiranu stvar. Nauka л’<је došla do saznan ja da je subjekt, kao sa/navalac, taj koji unosi promenu u objekt i da ga ona tek tako, manje-više prcmenjcnog, saznaje. Nauka, uglavncm, nijc u svojcj istoriji kritički sagledala odnos subiekt-objekt, i samim tim je, u velikoj meri, cstala nekritička svest o svom objektu i o samoj sehi. U vezi s tim postavlja se pitanje da li je nekritički stav nauke, s obzirom na ovaj odnos. njena nužna osobina, mli možda postojc putevi i mogućnosti da se ona kritički distanc'ra od ovog odnosa. Neki skeptik ovde. međutira, može reći da je naučnoj svesti, tj. naučniku kao saznavaocu potpuno nemoguće da prevaziđe ovaj od* nos, da se u okviru njega nužno ostaje јег je, u krajnjoj linij’ - !, i sara naučnik subjekt; on misli kao subjekt o objektima svog istraživanja; on ne može prevrazići samog sebe d tako staviti pod lupu sebc i sv r oj odnos prema objektu. Međutim, kad se govori o prevazilaženju геlacije subjekt-objekt, onda se nema u vidu to da subjekt prestane da bude ono što jeste već da. konkretno rečeno, naučnik bude kritički svestan samog sebe kao subjekta, tj. da bude svestan toga da jc i sam, manje ili v‘i>e, deo objekta koji posmatra ili njimic eksperimentiše i da, otud, rezultati istraživanja: teorije, zakoni... nisu zakoni o apsolutncm objektu, p objektu kakav je on sam po sebi, nezavian т odvojen od saznavaoca i procesa istraiivanja. već da su to zakoni i teorije o objektu koji je promenjen samim istraživanjem. Ovo menjanje objekta saznavanja, ma kakve prirode on bio, može se rnandifestovati u različitom stepenu i smislu: no, opšti stav ostaje isti: Čovek saznaje relativno promcnjem objekt. Ov r de se sad može postaviti pitanje: koji su mogućni načim iispoljavan ja ove kritičke svesti? Subjekt-naačnik isam sebe jiosmatra kao objekt: Ovo može podsetiti na introspektivnu metodu u psihologiji. jer tu subjekt stvamo sebe posmatra kao objekt; međutim, ovdc je od većeg interesa jx>kazati da subjekt moze ne samo sebe, nego i objekt svog ranjjeg distra* živanja, kao i svoje relacije s njim, takođe kritički prespitati, i uvideti đa u stavovhna koje је doneo o objektu, postoje izvesni elementi .subjektivnosti. Zađatak naučnika je đa prvo ispita gde se upleo subjekt ili čimlac (naravno, pod pretpostakom da uopšte prihvata mcv gućnost uticaia subjekta na objekt istraživanja), da u skladu s rezultate do kojah je došao ne interpretira kao istinu o objektu kakav je on po sebi, već da ih interpretira kritički, a zatim da u đal.jem istraživanju pokuša đa, u onoj mer- u kdjoj je to moguće, svo.j uticaj odstrani ili bar smanji, Naučnik će đo saznanja o tome. dokle je u istraživanju dosezao uticaj subjekta, па.јрге doći- ла taj način što će rezultate svoc ištraživanja uporediti sa rezultatima tuđeg., Očigledno je da ćc sumnji.

daljcm istraživanju i korekciji najčešće poddezati oni stavovi koji se razlikuju od analognih stavova u ostalim istraživanjima istog pred* meta; to naravno ne isključuje mogućnost da i stavovi koji su invarijantna u svim istraživanjima podlegnu daljem proveravanju. Naucnik može iinati kritlčki odnos preraa svom istraživanju i u samom njegovom toku, tj. može odmah, a ne naknadno, eTimindsatd Ш izbegavati uticaj sopstvenog subjekta na pojavu koju istražuje. Međutim, nije tako jednostavno smanjiti ovaj uticaj. Nije ceo problem u tome da se uvidi gde je došlo do uplitanja subjcktivnog faktora, pa to u kasnijem istraživanju svesti na najmanju moguću meru. Cesto ie. naime, principjjelno nemoguće iaolovatij objekt od uticaja Mogu se navesti mnogi primeri iz psihologije i sociologije gde uticaj istraživača na pojavu koja se ispituje nvje beznačajan. ali gde se on ni' kako ne može izbeći. U mikrofizici se, na pnimer, prilikom pokušaja istovremenog određivanja brziiine i položaja neke osnovne čestice. javlja takva nemogućnost: ako je položai ргеcizno određen, onda to nije slučaj sa brzinom. i obratno. Poenta je ovđe u tome đa se rezultatima istražfvanja ne pridaju odredbe saznanja o objektu, da se na primer relacijama neodređcnosti, do kojih smo došli mereniem poTožaia i brzine čestice, ne prida apsolutno objektivno važenie već da se ta neodređenost shvati kao nodređenost za nas, tj, kao nedovoljnost našeg znanja o ođređenom objektivnom procesu. Na osnovu dosad rečenog moglo se uočili da je učešoe subjekta i svega što on unosi u svoi odnos ргеша objektu, samo otežavalo okolnosti istraživanja i manifestovalo se kao smetnja. Međuticm, n : kakva istraživanja ne mogu se zamisliti bez subjekta; ako on u izvesnom stepenu i remeti struktuni objekta, оп

ALEKSANDAR JLiC

је ipak taj koii saznaje; on otezava okolnosti istraživanja, au sopstvenog istraživanja. Upravo, nnžan atribut istraživanja је otežavanje okolnosti u kojima se istražuje. Ovo, međutim, nijc jedini vid odnosa koji se ispituje. Subjekl pristupa istraživanju nekog problema sa vec Kgrađenim pojmovniim aparatom, tretira probleni sa stanovišta već ktgrađenib metoda, određujfe mcsto ijspitivane pojave u sistemu dotadašnjeg znanja, dovodi u vezu novoutvrđcne zakonitosti sa već poznatim. On, dakle, ле biva suočen sa problemom ad hoc. Ovc osobine subjekta su uslov da se uopšte može saznavati. Subjekt, odno* sno ono što on unos! u istraživanja, tj. u svoj odnos sa objektom, pokazuje se dakle dstovremeno i kao uslolv saznavanja. Ne postoje. čini rni se, nikakve r>rincipijes- prepreke dia nauka bude kritiČk* svesna svog odnosa prema objektu, ili da bar bude viiše kritička nego što je bila i nego što je sađa. Međutim, nauka шога naći гоеш u ovoj kritičnosti, jer odviše izrazena kritička svest razara pre nego što je uopšte nešto i stvorila. Postavlja se, međutim, još iedno pitanjet zašto je uopšte potrebno da nauka takva bude. Da li to mcnja nien odnos ргеша objektu $ da li, možda, jjovoljno utiče na rezultat istraživanja? Do krize ftzike, кгајето prošlog i po četkom ovog veka, došlo je, dobrira delom zbog toga što se uvidelo da se sa pojmovima prostora i vremena, kakvi su oni bili do tada, ni.je moglo, više ići dalje. Znači, kritičnost Je bila ta koja jc uslovila dalji razvoj nauike. Naučna kritika ov h poimova, koji su vljali nasleđe njutnovske fizike, bdila je dsto vremeno i nova fizička teorija, tj. relativistič* ka fizika. Kritično sagledavanje odnosa siibjekt-objekt može dakle neposredno da korflstt u razvoju neke nauke, jer menja opšti staV u odnosu na predmet istraživanja (prostdr i me u niutnovskoi fizici posmatrani su kao, od kretanja, a i međusobno, nezavisne kategorije.' što je svakako bilo pogrešno) kao što meaja i sarau metodu. Za matematiku i nien ražvoj, na primer, svakako je korisniie đa usvoji shvatanie po kome je sam subjekt tvorac matematičkih <xv lika i relacija, nego da ostane nri Godelovom stavu da pređmet matematike čine idealni odnos; idealnih obiekata. Usvajanju prvog shvatanja mogu slediti svakako plodnij! rezultati, jer tu subjekt nije osuden na konteraplacim već datih objekata ! nj hovih odnosa, već jfr dino od njega samog zavisi da li će matematički oblici relacije uopšte tx>stpjati. Do krize u nauci dolazl uglavnom otuđa Sto đotađašnie koncepcije o objektu istraživsb* nja, i subjektovom odnosu prema njemu, tj. teoriisko-saznajne koncencije, više ne zadovo liavaiu. Njihovo kritičko sagledavanie uslov је daljeg razvitka nauke. Možemo reći da su nauke kole su prošle faze кгка ujedno i one koje se đanas smatraju nairazviieniiiiru Treba nadasiti da nauka vrlo često filosoflii duguie zalivalnost za svoi đalji razvoj, jer je filosofiia ođuvek kritički pr'stupala kako ргмmetu svog, tako i predmetu naučnog istraživa* nja. sa izuzetkom nekih varinanti realizma. DRAGAN MONABEVTO

DRAGAN MONASEVM

neki prr...ogova...varaju

О KREDLOGU ZA JEDAN' CASOPIS Nije samo ncpismenost ono što obezvređuje manifest »Smatramo«. To je, isto tako, i njegov nepismeno iskazan sadržaj. Ove konstatacije, naravno, mora«rao obrazložiti, Na samom početku manifesta autori se ргоtive neadekvatnim zahtevima koji se postavIjaju umetnosti, zahtevima koji u samoj umetnosti nisu sadržani, Na prvj pogled ovakav stav raanifesta ne samo da je za pohvalu, već pretpostavlja i izvesno teonjsko znanje i ozbiljnost autora. Malo je obrazovandh, a još manje hrabrih Ijudi koji će se na tako oltar način založitj za ono što se naziva autonomnošču umetnosti. Ali, več sledeča rečenica manifesta opominje. U njoj se kaže da uraetnost »u krajnjoj instanci, služd Ijudima«. Ono što u ovom iskazu opominje, jeste njegova opštost i neodređenost. Sve, konačno, služi Ijudima, i sve se, konačno, može ofcrenuti j protiv njih. Več samo postavljanje pitanja kako umetnost služi Ijudima i kojim Ijudima ona služi, oneraogučava ovu autonomnost umetnosti do koje Je autorima raanifesta na prvi pogled tako izuzetno stalo. Dalji tekst manifesta, međutim, sasvim je razočaravajuči. U njemu se sada zahteva da se »stvaralačka postignuča mladih vraćaju u tokove golog života onamo odnakle su i potekla«, da sadržaj mbrika »Progovora« budc ono što je »naiživotnije u umetnosti«, te da »slojevi zivota oudu stranice »Prpgovora«, ili da »neiscrpna snaga i lepota života budu kvalitet »Progovora«. »Teonja« odraza još uvek živi u svesti autora manifesta »Smatramo«. Rečnik kojini se oni služe, opet, otkriva njihov teorijski uzor. To je Zdanov. (Time ne tvrdimo da su autori manifesta čitali Ždanova). 0 autonomnosti umetnosti, naravno, nc шоže više biti ni reči. Isti oni koji su na prvoj stranici manifesta traiili da se umetnosti ne postavljaju drugi zahtevi osim onih koji su u njoj sadržani, več na drugoj stranici nastoje na paraleli između umetnosti i života, paraleli u kojoj, i formalno i suštinski, daju prednost ži; votu. Jer pišu: »uzajamno prožimanje života i umetnosti... predstavlja proces u kome život i umetnost, uzajamno, predstavljaju nenadomestiv i uvek pouzdan korektiv«. Sama paralela je teorijskd neodrživa i besmislena; a o

tome kako život »koriguje« umetnost mogli bi da svedoče iskazi Buđonog, Staljina, Babelja i Solohova, pa da suština »uzajamnog procesa prožimanja« postane sasvim jasna. Iza širokogrudog, demokratskog poziva na očuvanje autonomnosti umetnosti, i ovoga puta, kriju se sasvim uskogrudi, nedemokratski i utilitarni ciljevi. Da je ovo tačno, pokazuje i sledeći pasus iz manisesta »Smatramo«. Autori prvo dušebrižnički pozivaju na borbu protiv kiča i šunđa. da bi krivicu za to što dela istinske umetničke vrednosti nisu ušla u široke narodne mase (!) delimično pripisali i piscima i stvaraocima tih vrednosti, Drugim recima, Andrlc i Popa, recimo, snose odgovornost za nepismenost svoga naroda. Tako izlazi da autori manifesta brane u tekstu od svega četiri strane dva stava koji se međusobno isključuju. Prvi je stav o autonomnosti umetnosti, a drugi ie onaj o njenoj podređenosti »životu« i nekakvim utilitamirn ciljevima. Teorijsko obrazovanje, pa čak-i zdrav razrmi, ne mogu ovo da prihvate. U jednako neznalačkom duhu autori manifesta pišu i o stanju današnje književne kritike. Priprostim rečnikom oni se suprotstavljaju »akademskoj« i »intelektualistički isforsiranoj« knj.iževnoj kritici. Da postoje slabosti akademske kritike, to je tačno, ali je isto tako tačno đa autori manifesta ne mogu nikako da pogode u čemu se one sastoje. Ono, pak, što oni nazivaju »intelektualistički isforsiranom kritikom«, nažalost, ne postoji. Pod ovakvom kritikom autori manifesta razuraeju, verovatno, onu kritiku koja je pismena, učena, teorijski zasnovana i obrazložena. Takva kritika njima nije potrebna. U tora smislu se može reći da šu autori manifesta žrtve one iste zablude u kojoj se našao onaj stolar koji je verovao da može sagraditi most uz pomoč čekića, nekoliko brvana, i šake eksera. Ta zabluda zove se primitivizara. Autori, isto tako, odbacuju impresionističku kritiku, zato što ie »egoistično ооојепа«. Ova psihološka odredba impresionističke kritike, ako već ne znači izuzetan doprinos estetičkoj misli, bar otkriva psihološke motive autora mamfesta. Stvar je jasna. Autori manifesta ne žude za bilo kakvom kritikom, več za onom koja je bila altruistička. Da ovo što tvrdimo nije vic, nego sušta istina, potvrđuju sami autori manifesta »Smatramo«. Oni se zalažu za kritiku koja je »otvorena i deklarisana« (a koja to nije?) i koja je »sposobna da voli«. Ovomc komentar nije potreban. Ovakvih besmislica u tekstu manifesta »Smatramo« ima bezbroj. Pored nepismenosti. nelogičnosti, i potpunog odsustva teorijskog znanja, manifest neguje i obrte i izreke. Tako su časopisu potrebni mladi »saučesnici«, otkriva se »negativna saglasnost«, »jaz između životnosti i umetnosti«, a naše društvo je istina naše, ald samo u zagradi: (naše!). Snaga intelektualmh preokupacija i kritička svest autora manifesta iscrpljuju se u borbi protiv kiča i Šunda. Viče se na sav glas o »teroru šunda«, o »brutalnim represalajama kiča i šunda«, ili o »varvarskoj tiraniji kiča i šunda«. Naravno, ne znači da pisac ovih redova hoče da brani ili propagira kič i šund. No kada se povika na kič i šund pretvori u retorički teror i aiibi za potpuno odsustvo drustvenih, moralnih, političkih ill estetičkdh stavova i koncepcija, onda i taj retorički teror ne predstavlja ništa drugo no jedan oblik kiča i šunda. Iza ovog dela manifesta, kao i iza gotovo svake buke, tuče i prepađa, krije se ne kritička što u celini i bez ostatka odlikuie manifest svest već neznanje i primitivizam. A to je ono »Smatramo«. aleksandar il*c

SVIRAČICE

One mi sviraiu kada sam tužan Njihova muzika po nebu lebdi Al, oprostite, oprostite, Vi mste moje robinje Ja sam vaš sužanj One drhte ođ srece d bola Suze im ko zvjezdani vodopadi teku Očima snuju dan i tamu 1 tananim rukama skidaju meku Tugu s moga čela One znaju moj sudnji čas One mi sviraju kada sam tužan Al, oprostite, oprostite, Vi niste moje robinje Ja sam vaš sužanj

LIŠĆE

Zlatno lišće s neba pada Po zemlji ostaju tragovi Ko žena kad Ijubi Od usana A moi dom U staklu, u kori od breze Dršće Pokiso bunca Iz mraka ključa moj lik Spržen od jesenjeg sunca List po list Zavjesa, zavjesa Zamka za pauke 5 mene AI ko će raoći lišće da razg Ko će da nađe moj lik Moju ruku Na dojkama žene I-išćc do prozora Pađa, pada Kiša je prozraćna ko san Iz kuće se ne može А1 bar da je zaustaviti vrijeme Da je žena I đa nas jeđna mt Do nove jeseiu veže

IBRAHIM HADZIĆ

STUDENT

7.