Тимочка дивизија : II. поз. нар. војске у I. и II. балканском рату 1912-1913 године

8

моје дивизије. Па за то ми се срце цепало, када дознадох и видех да се за Тимочку Дивизију I. позива народ. војске дају шатори чак и за њезину комору-колоне, а за моју Тимочку Дивизију 11. позива нема шатора ни за борачке трупе, а о комори и да не говоримо. Ја сам наредио, а позније у току мобилизације, по доласку ново-наименованогкоманданта Тимочке Дивизије I. поз. народне војске, споразумео се с њима, дасеза борачке јединице и I. и 11, поз. нар. војске изда подједнако логорска спрема, а шта претекне од спреме, онда да се прво остале јединице и комора снабде у дивизији I. поз. нар. војске, па другом позиву ако шта остане. Али ђенерала Степана делегат све поквари. За артилерију шта више била је недовољна запрега коју смо тек доцније добили, (10. октобра у селу Мамалару), тако, да смо једва прешли Тресибабу, и то захваљујући доста оцедном тлу преко Тресибабе, у том времену. Маршеви за концентрацију и развој од Зајечара сухим до у долину Јужне Мораве за пешадију, коњицу, артилерију и штаб били су и то: Зајечар —Књажевац (26. септ.), Књажевац —Дервен (Сврљиг 27. септ.), Дервен —Ниш (28 септ). У Нишу преданак 29. септембра, 30. септ. у Лесковац, 1. октобра Владичин Хан, 2. октозра Владичин Хан, а 3. октобра код моста на р. Лепеници лева притока Јужне Мораве. Маршеви за концетрацију и развој сухим од Неготина, ЗајечараиКњажевца билису око 40 километара дневноу овоме јесењем времену. Војници су лако прелазили овако дуге маршеве, захваљујући нашем одличном сељачком материјалу, који се целог века креће и навикао да трпи муке свакојаке. Према овоме, норма узете у курсеве Тактике из туђих војсака, по којима је обичан марш за пешадију 20 —25 км. за нас не треба да безусловно вреди. Ми се боље и брже крећемо, и са малим смо задовољни. Истина је да у овоме понекада и злоупотребљавамо, те истрошимо узалуд снагу наших војника. што не.би требало да буде. Приликом функционисања разних служби завреме мобилизације најгоре нам је радила Итендантура, ма да из практике мирнога времена, где долази снабдевање свима потребама, не битако требало да је. Овоме је крив, поред наше тадање нерационалне и бирократске администрације, још и начин попуне административним особљем. Неумешни наредник или капетан одлазили су у администрацију, и они су главни елементи и органи за снабдевање војске, па отуда и рђаво снабдевање. Није узалуд рекао Наполеон I. да је у рату:“ Le secret de la guerre est dans les com-