Топола

пуно ћутаве цароваше на обали и ако свн житељи беху ту на окупу. Лађа се морала скоро вратити: сваки час се очекивало да избдје пз магле. Већ је наступио најзначајнији тренутак: очекивао се суд божји. На један мах се диже ветар, разагна маглу, и сунде заспја, те се море поче одсјајкпвати, а жз далека се зададе нека лађа, која иђаше к прнстанпшту. Светпна занеми. Нпко се не мидаше с места. Могао сп, мпслим:, чути како кудају срца. Лађл, Еоја у почетку беше само један прамен, лшло по мало бпваше све већа. Вжђаше се, да иде правце к прпстанпшту: то беше лађа ЛегоФова! Шта дп ношаше она? Радост, иди жадост? Жпвот пди смрт? Тодпко се чекадо, тодшко се желело то једридо; а сад бп га задржалж да не дети тако брзо; свак је дрктао вндећп га да се прибдпжава к прпстаништу. Ту беше за некодико часака неописана мука. Све душе беху обешене о комад пдатна, који ветар гоњаше. Ни једне речи, ни једног узвпка, нп једног покрета, нптп помицаја. Адп кад већ дађа прпђе ■ тако бдизу, да се могаше распознатп ко mia у њој, онда се опазп, да из дађе машу малп иесташпици капама п марамама, онда све прси одјекнуше у један гдас којп се дизаше до небеса. - Јесте ди то ви? Јесте лп то ви? Ми смо! ми смо! одговорпше свп у један глас. Неколпко шшута после тога лађа приста. д деда изађоше трчећи једно преко другога. А какви беху. Боже благи! Хаљине нм беху поде-

108

ГАЛЕБОВА СТЕНА