Топола

г-ђа Хенрпковпда, у једном сволг писму, исказала неку бојазан за Марка. Јер, писаше она своме мужу, шта ће чпнпти ова морека даставида у нашем парпскоч; стану? II доиста, чим су стпгли. Марко се онај час скуњп као тида, коју затворе у кавез. Г-ђа Хенрпковпда нехотице ее била и сама навпкла на слободан ваздух п на широке пзгледе п просторпје ; алп је она била од оних душа које не жпве себе ради него других ради; она је. жавела саио за свога сина. Другп дан no доласку, она откри своју шгсао своч мужу, којп се толпко псто, ce.no на другп начин, брпнуо о том. Тп се брпнеш и сувише, рече јој он, да је улшри, Марко је избављен, он ie снажан и са CBiiii здрав. У Ауксенбургу и у Тилеријама, он не ће наћи бретањскога npmropja; али најпосле ће се навикнути на Парпз, где лги живимо; то ће све битп за неколико недеља. А леђу тиш ћечо ми одчах у недељу, као правп варошашг, изаћи до у Медон, у шетњу, и тако ћемо чинити сваких осам дана, докле.год сачо време буде лепо. Све је то било лепо, али Марко биваше с дана на дан све невеселији. Улице, булевари, куд га они извођаху да се разоноди, беху му тесни и кратки. Сена iiy изгледаше као какав поточањак. А булоњска шума касдкакав цбунић ! Према свему томе он беше хладан и немаран. Сва јата красне деце, која се играху no јавшш баштама, он би радо дао за неколико чалих босоногих своJtix другара, које је осхавио у Пулигуану. Могло се мислити, да ће њега онај слуаај на Галебовој Стенп за свагда излечитм од страсти за зшрем;

12б

ГЛЛЕБОВА СТЕНА