Топола

али хоћеш! спо.мсн о тој страховптој ноћп борављаше у његовој iiokii уобразиљи као нешто чудновато, као нешто што очарава. Он је еваки дан иолшњао о толд и увек с таквпм одушевљеда се г-ђа Хенрпковида плашпла. Мани се, рече му она једно вече кад он всћ ваљда двадесети пут нс двојнпл одушевљењем причаше, како пм је било под стеном. како су се пузалп п подизали од заравањка на заравањак, п шта је јунаштва п паиети ту показао његов другар ЈегоФ: да сн тп впдео у каквр је очајање мене заронпло било то ваше јунаштво, ти би ми мање о њеиу причасд плп га не би mrкад hii помињао. На овај прекор, који Марко опазн да је заслужио, он се обесп мајди око врата; и од тога доба није вшле никад иомињао Галебову Стену. Дође н недеља кад су се договорилп да пду у ХЕедон. Сви се троје радосно кретоше на пут, а октобарско јутро беше ведро и још доста тоило. Нарко се осећаше срећан да нађе, макар за којп сахат, онаквога жпвота, какавје проводио у npuморју, а г-ђа Хенрпковпда опет беше радосна што се шеће по местииа куда је ходила у најсрећштје доба своје младости. Спђоше у Белвп; ту доручковаше, па се онда кретоше иешпде у шуму, где се впђаше све прпродно богаство, које се у то доба ложе да впдп. То беше један од онпх дана у које се сунде прашта. Тиде певаху као у пролеће. Шума беше још зелена. II мали serpat љуљушкаше гране, окићене п родом п лпшћем. Марко је трчао, као лане, и тамо п амп г

126

ГЛЛЕБОВА CTEHA