Топола

а отац и мајка му иђаху лагано стазом. Разматрање изгдеда, које су још давно гдедади, пробуђпваше у њих најдраже усшшене; у сдатком п озбиљном разговору, они причаху једно другоме све радости и тегобе својега раднога и честитога жпвота. Тако, у разговору, дођоше на присоје Севра. Не могаше да не погдедају на кућу у Kjjoj су некад живеди. Гурнуше авдпска врата, која не беху затворена, и уђоше унутра. Ту их затече, на том- здочину радозналости, један баштован, који их учтиво позва да уђу; јер газда тога добра са својом женом беше негде на путу. Хајде да уђемо ; рече веседо г. Хенрпк; још и данас да поседимо мадко у OBOii летн.иковду. Године нису биде ништа измениде у овом појетском стану. Кућа беше онака иста, како је г-ђа Хенриаовица описада у својим писмима. С поља, са својим равним кров(ш, с терасама, бадконима, и с падисадима од ружичњака који се пужу, и е китама павитњака, она изгдедаше као каква тадијанска касина. Изнутра пак беше намештена скоро; намештај п украси мирисаху депотом и простотом. Собе не беху ведике, ади г-ђа Хенриковида говораше да срећа заузима мадо места, и све што виђаше, бејаше тако сагдасно са њезиним укусол, као да је она сама наређивада како Ре се што наместити. Са свакога бадкона отварао се по неки другчији изгдед, јединцати можда у околинама париским, и којима би могли позавидети и, она места, којима је клима врдо велики пријатељ. ВеР је било скоро вече,

127

ГАЛЗБОВА СТЕНА