Топола

ж они отекжваху кода да полазе за Париз. Марку ова кућа беше са свжж по во.г.и, п нешћаше да иде из ње. Г-ђа Хенржковжца не могаше да не рекне: ;; Лла би бждо депо овде жпветп!" Она се веБ завијаше својиж шадом да пође, кад се двокрида врата од саде отворшпе, п онај пређашњи баштован, сад жреобучеи у настојнпка. рече ове просте речи; „Госпођо, сипано јеУ Нема од чуда, г-ђа Хенржковжца питаше очима свога жужа, којп се осмвјкпваше. Јест, јест, драга жено, рече он, узевпш је за руке: Ово је твоја кућа. Наша је радња напредовада преко моје наде. Ти сн жудеда, да се наместшл где до шуме, а бдпзу Сене. Ово тп је добарце одавно у вољи, па сам и ја тајно настојавао, да ти га једном жогу лоиудити. Твоје је жеље пртшо Бог; моја је нћмера пзвршена. Све је ово твоја нмовина. Него, да ручамо, драга жоја. Ово је данас насеље у нас, а ја саж гдадан као вук. Посде тлх речп. он пређе у трапезарпју са женом п дететом, који му се обоје беху обесидп око врата; каква је бпда ту радост нека свак сам замжсдж!

XXIII У том мадох pajj T осташе они докде год трајаше јесење доба. Онп који жмају земљу н кућу у којој су се родили, жлж одрасдж, и не знају кодико је едатка некретна пмовина. То је дато да знају само онп којж својиж трудом, штедњож и памећу, овако као г. Хенрик и његова жена,

128

ГАЛЕБОВА СТЕНА