Топола

којп би могли обезбедитп n твоју u нишу ерећу у тп не ћеш ни Један; хоћеш онај, којн те itppa раставити од нас! Зар је теби нешто зло у твојој кући ? Ми дакле нисмо умели заслужптп, да нас тп љубиш ? Кажи пам, шта нам је требало чинитн? Ти си бпо за нас све н сва, и зш немамо на свету никога оселг тебе, па ти хоћеш да нас оставиш, да остарнмо у тузи и јаду. За неколпко тревутака, нпје се могло чутп нпшта друго до јецање n плач. Најпосде, Марко уста. Он загрли свога оца u своју мајку, па лм рече: Не.мој плакати, мамо; не плачп ни ти, оцо; ја вас нећу нпкад остављатп. Мој је прави призив, ја сад впдим, да лшвпм уз вас, п да вас љубим* Овај случајчпћ, којп се ђоја свршп, оставп дубоке трагове. Марко беше наставпо своје школовање; али у кући још нвкако не беше ведрине п весеља. У забунп својој, отац п мати пнтаху једно друго: Ако је Марко озбиљно наумио оно што је пзрекао, да лп они имају права, прплшти му ову жртву ? И прпмајућп је, да лп се онв нс поводе no саможпвој и осудној нежноств '1 Беху лп они сигурни, да су слушалп пре његову срећу него њину ? Нарочпто г-ђа Хенриковпца, која је впдела, како се први пут заметнуо призив Марков, беше на великој муди. Марко, кад бп год дошао кућп, ирлтварао бл се, да је весео, да је cpelian п насмејан; али се мајка не даваше тплге иреварМчт, п опажапге, да он у срцу туговаше јако.

136

ГАЛЕБОВА СТЕНА