Топола

277

средној локалној блпзини, тако да та два диспаратна ocehaja чпне једну целнну, једну компликацију. Кад •у репродукцпјп будемо репродуцирали обоје имаћемо опет једну комплпкацпју, само што he ова сада бити састављена из престава два разна чулна квалитета. Постоји даље маса прпмера за компликације, y ко■јпма je један елеменат престава, a други чулнп квалитет. π само на основу ових последњих компликација ми смо y стању, да чулне оцажаје одмах схватимо као реалне ствари : кад видимо на пр. један камен, одмах нам пзгледа да имамо пред собом једну чвроту непробојну ствар, која има своју телесну унутрашњост π т. д. Међутпм оно што ми y овом случају фактички видимо саотојп ce само y једној обојеној површини нарочитог квалитета п облика, све остало додаје ce овоме опажају y преставама, које ce за њега везују, дакле спајањем одговарајућих престава са опаженом ствари. Тако исто кад видимо сомотску матерпју нама изгледа као да непосредно без додкра осећамо њену глаткост, што долази од преставе глаткости, која ce придружује чулном утиску црно-сјајне површине сомота. Нарочиту врсту асимилацпја и компликација престављају чулне обмане или илузпје. Раније навеДенн прпмер правплно прочитане штампарске погрешке je пример чулне илузпје, која je асимилација ; пример такве једне илузије, која je компликација, имали, бисмо кад бисмо једну потпуно верно израђену човечију фигуру од воска држали за самога човека. Али реч илузија може имати још један шири смисао : y том ширем омислу она обухвата све неконгруенције чулног опажања са спољним стварима (упор. § 11). У овом ширем смнслу преставља цело чулно опажање наше једну илузију. Јер не само да споља, ван субјекта, не постоје идентичнп корелати опажених ствари y квалитативном смислу (в. о томе § 3) него ни y онпм односима, y којима постоји идентитет унутрашњих и спољних објеката, наиме y квантитативним (просторним и временим) односима, тај идентитет није потпун. Унутрашњи објекти наиме не конгрулрају са спољшш објектима ни облпком ни величнном сво-