Топола

295

су да такву изазову, пошто je воља по овој теоријп такав сукцеспван спој осећања, којим ce тај спој као такав завршује (одн. налази завршетак свој y вољној радњи). Најзнатнији преставнпк прве теорије међу данашњим психолозпма je W. James (упор. „Principies ol Psychology“, vol. 11, p. 486 —592), само што он y преставама кретања види бптни пнтермедијерни члан између вољног спонтаног акта и телесног покрета (свакп телесни вољшг покрет по њему je једна идеомоторна акција). Преставштк друге теорпје je Н. Mtinsterberg (y сппсу „Die Willenshandlung“, 1888), a треће W. Wundt (yuop. „Grundzüge der physiologischen Psychologie“, Ш-er Bd. δ-te Aull. s. 242 —84 il s. 296 —319). Ociim наведене три теорије треба споменутп још и т. зв. асоцијаиионистичку теорију (чпји je преставник Th. Ziehen, упор. „Leitfaden der physiologischen Psychologie“, 7-te Aufl. s. 256 —61), no којој ce воља састоји 1) из преставе кретања (шш из слике имагинације, за којом ce тежи), 2)-изјаке емо· цпје, којом je ова слика праћена и 8) пз. телесног покрета (или из појаве жељене преставе) као вољне радње. Појава преставе кретања (као и слике имагинације за којом ce тежи) одређена je асодпјативним везама њеним са другим преставама, нарочпто љпховом констелацпјом (упор. § 33). На послетку треба споменути η Бенову теорију воље (упор. A. Bain, „The émotions and the will“ 3-th ed., p. 398 if.), који ce прнближује емоционалној теоријп y толико што сматра емоције (бола и задовољства) за битне елементе (последње мотиве) вољног феномена. Ниједна од ове три теорије међутим није тачна, али свака од њих садржи, једна y већој друга y мањој мери, истине y себи. У првој теорији тачно jc тврђење, да вољна одлука преставља један битно нов феномен свести, који ое не може свести, не може дхватити као један нарочит садржај, већ само као способност свестп за произвођење спонтаних промена. Али je потпуно погрешно ограничпти ову .споообност свести само на домен чистих престава, као што то чини ова теорија, т. ј. тврдити давоља као засебан елементаран акт свести агира само y преставама, aда спољнн телесни покрети оледују чисто механички за једном фиксираном преставом кретања (одн. преставом кре-