Топола

296

тања за чије смо ce остварење одлучили). Јер ако je воља доиота један несадржајан елементаран акт свести, онда нема нпкаквог разлога претпоставити, да свест није y стању да тај акт пзведе и на сваком другом садржају свом, a не само на сликама имагинације. Ми истина не можемо да квалитативно променимо (т. ј. да учпнимо да ишчезну плп да постану) поједине делове y простору чула вида, али ми можемо вољним затварањем и отварањем очију тај садржај y целини да ставимо ii уништпмо. Ништа не говори за то, да то и овде бпва на основу слике имагииације затварања и отварања очију, шта више може се pehii, да би било немогуће знати на основу слике шхагинацпје да ce тако вољно затварање и отварање очију може извести, да оно није првобитно било могуће без слпке имагинацпје, одн. да ова није чиста копија једног таквог непосредног 'вољног акта. Ми морамо дакле поред вољне радњеу сликама имагпнације (т. зв. унуШрашне вољне радње) признати и вољну радњу y домену. самог чулног опажања (којој je корелат спољашња вољна радња). У великој већпнп случајева телесни покрет je чисто механички процес, којп следује пз унутрашње вољне радње; алп, као што ce види, има случајева y којима je он ii непосредни продукт вољног акта y опажајпма одговарајућих телесних органа. - Друга, сензуалпстичка теорија y толико je пстпнпта y колпко тврди, да je свака спољашња вољна радња наша праћена осећајпма напора. Допста блнже посматрање чпњеница непосредног пскуства уверпло би нас, да je свакп вољнп наш акт y домену чулног опажања праћен осећајима напора и да ce вољноот тога· акта састоји y главном y квалптатпвној променљпвостп тих осећаја (тако дизање руке y случају када je оно непосредан вољни акт y домену чулног опажања a оно je το y ствари п онда, кад му претходи вољни акт y престави условљено je вољним уништавањем ocehaja напора y домену руке). Tpeha, Вунтова теорпја само je y толико тачна, y колпко вољнп акт не огранпчава на домен слпка пмагинације већ га прошпрује п на домен чулног опажања.