Топола

300

непосредна свест о слободп преставља илузију y овоме •смиолу или не. Доиста протпвници слободне воље тврде, да илузпја наше непосредне свести о слободи долази отуда, што ми нисмо свесни сампх узрока, којп одређују наше вољне акције, пошто овп узроци леже потпуно ван наше -свести, већ смо само свеони самих наших акција као таквих. Спиноза, највећи и најконзеквентнији преставнпк детерминизма, тврди, да би и камен, кад би бпо свесан свога кретања, мислио да ce креће слободно a не услед дејства једне спољне силе. Да ли Сппноза има право ? На ово питање морамо, чим y ствар дубље уђемо, одговорпти негатпвно. Сппноза бп на пме само онда имао права, када би ми код сваке промене, која ce збива y нашој свос/ги a за чији узрок несумњпво знамо да лежп ван наше свести, y спољнем свету, бплп свесни, да je она продукт наш, да она чпнп слободну вољну радњу нашег Ja. Јер ако осећање слободе једне наше вољне промене постаје, као што то Сппноза тврдп. зато што ми ниомо свеснп њенпх узрока, пошто овп леже ван наше свестп, онда je очевпдно да п обратно сваку промену наше свести, чпјп узрок лежп ван нас, y спољњем свету, мора пратити наше осећање слободе. Кад би Спиноза пмао право, онда бп на пр. било немогућно, да нам ce подизање рукеуједном случајупреставља као вољна a y другом као невољна радња (у многим случајевпма на пме јавља ce подизање руке као чисто аутоматска невољна радња, тако кад брзо пдемо, кад смо зампшљени пт. д. јер y већпни таких олучајева ми смо свесни саме промене дпзања руке, алп смо y исто доба свеснп п тога, да ce те промене збпвају без учешћа иаше воље). Јер п y једном и y другом подпзању руке леже по Сппнозп п детермпнпстпма узроцп ван нас, ван наше свестп, и y једнсш п y другом случају према њпховом тврђењу подпзање руке je чпст пспхофизиолошкп механичкп покрет, п пптање настаје, како je онда могуће, да нам ce y једном случају чини, да je το подизање чпст спонтанп продукт наш. док смо y другом случају и ми самп свесни, да je узрок његов