Топола

302

Детерминисте покушавају на још један начин, да покажудаје наше осећање слободе y вољним радњама плузија. Тај покушај истина има малу научну вредност, али услед његове распрострањеностн и популарностп морамо и њега напоменути. Тврди ce на име, да наше -осећање слободе долази просто од борбе која постојп међу мотивпма вољне радње, јер услед те борбе настаје илузија као да смо могли следовати свакоме од њих, док смо међу тнм y ствари следовали ономе, који je y тој борби као најјачи победио. Међутим из борбе мотпва као такве, из тога што нас један од њих вуче на једну a други на другу страну, не бп никако могло постати ' наше непосредно осећање слободе, ми биомо y томе случају просто били свесни, да нас потпуно невољно и без пкаквог нашег учешћа ј една престава вуче на ову a друта на ону страну, XIII бисмо имали тада псто оно осећање невољног јављања престава, које пмамо, кад један чптав низ престава y сећању илп мишљењу пду једна за другом. Ово објашњење детерминистпчко не вредп дакле нпшта. Напослетку детермпнпсти ce позпвају п на један пндпректан аргумент. Они на име тврде, да пма несумњпвих случајева, y којима je наша вољна радња детерминирана п ако нам она пзгледа слободна. Такав случај они налазе y намерном сећању (упор. § 34), y намерном произвођењу једне слпке сећања. Доиста ми ce можемо сетити нечега чега хоћемо да ce сетимо онда када хоћемо да ce сетчшо, п y том смпслу мп ce исто тако осећамо слободни y овоме сећању каа што ce осећамо слободнл y хоћењу једног телесног покрета. Међутпм овако вољно сећање изгледа да je једна протпвречност y себп. Јер како ce могу сетити нечега пре него што je његова слпка сећања дата, одн. како ову могујпропзвестп пре него што je она произведена? Доиста ми не можемо хтетп днректно једну одређену слику сећања као такву, јер би то претпостављало, другу једду слику сећања, y којој бп за ту слику сећања знали, и т. д. in infinitum, већ наше хоћење једне слике сећања мора овде имати једно друго значење, пначе би наша свест о слободи при томе хоћењу била плузија. Хотећп једну слпку сећања наиме, ми не управљамо вољу на једну одређену, већ управљамо нашу вољу на једну