Топола

304

већ промену која саму оебе на бићу пзазива, таква промена значила би y ствари постанак из нечега, престављала би апсолутан случај a овај последњи очевидно je немогућ. Међу тпм сасвим друкчије стоји ствар са спонтаном променом y свесном бићу. Свесно биће не само што егзистира него je још н свесно своје егзистенције. Знајући за овоју егзистенцију оно зна и за могућност промена y себп, и зато за њега нема никакве сметње више, да промену својих свесних оадржаја само собом пзазове. Они који доказују, да су спонтане свесне промене немогуће, очевидно не воде рачуна о томе, да придолазак свести бпћу мења из основа однос његов према његовим променама: док je год биће несвесно оно очевидно да само себе никако не може мењатп, промене су y том случају нешто што је тако нужно п незавнсно од њега дато, као што je нужна п сама егзпстенција његова, међутим чпм биће постане себе свесно оно постаје y исто доба свесно и могућностп промена y себи. Овде je дакле овесно биће као такво изазпвач спонтане промене, према томе ова вшпе не преставља олучај y апсолутном већ само y релатпвном смислу, т. ј. она впше нпје, као што би то била несвесна спонтана промена, промена која je без нкаквог разлога, већ. промена чији разлог лежп y самој егзпотенцпјп свесног бнћа. Овај последњп предикат спонтане свесне промене омогућује нам пак одредбу елементарне прпроде његове. Кад бп воља наиме припадала самим свесним садржајима као таковпм, онда то не бп значило нп вгпце нп мање до да je и спонтана несвесна промена могућа. Јер нису свеснп садржајп оно што je себе овесно, већ je субјект, који ce, као што знамо (упор. § 3) oceha цео п недељпв y сваком садржају, свесан садржаја, субјект дакле једпно може бптп услов спонтане пролшне, према томе воља као елеменат свестп мора припадатп субјекту a не може прппадатп садржајима, она je дакле доиста један елементаран састојак субјекта (упор. § 11). Чим ce пак овако схвати прпрода воље, одмах слобода воље постаје пспхпчки разумљива; пошто воља долазп од формалног свесног