Топола

23

бројили су кочање купуса у зграде (градине) да виде могу ли ш-њиме дочекат’ прољеће, па који не може с купусом, он копа коријење од разније трава (гомулице, каћуна, висибабе) или скида кору кунову и т. д Од кила од козалца и куновије кора највише су правилн љеб. Букова кора није ваљала, но су испод ње стругали и јели мазгу" 1 . Сасвим је разумљиво што остали свет гладни Кучи нису остављали да на миру ужива своја дабра. Кучи су просто зависили од пљачке и зато су мрзели мир и редовно стање у којима тај извор живота пресане. Миљанов вели о том:

„Притијешњени мукама од глади, Кучи су желели боја, па и кад не би ко њи’ задијева, они би зађевицу тражили, теке да пљачкају Но колико су гођ они зли били свакоме, толико је и њнма сватко и тако су и’ стијеснили, да су им и планину непријатељн притисли, да ниђе нису имали од своје планине, љетовали у Жијево и Лабедницу, ђе су људи заборавили своју муку, гледајући како се животиња мучи од глади и жеђи“ (стр. 109).

Тој беди ових племена одговара ужасна неразвијеност њихових културних потреба, уопште низак ниво живота. Живећи међу Арбанасима, Марко Миљанов је био изненађен не толико бедом у којој тај народ живи колико лакоћом са којом он ту беду подноси. И како поносити војвода, можда последњи представник средњевековних ритера, није могао да прозре да се беда живота не оцртава на души и држању ових људи само због неразвијености њихових потреба, он је усхићен том појавом назвао такво држање „јуначком сиромаштином." Сретеш ли неко бедно чобанче, „нешто између чељадета и ђавола", прича Миљанов, мораш се дивити „како се он сам себе допада да се с

1 Бид. Војвода Марко Миљанов: Племе Кучи у народној причи и пјесми. Стр. 105 и 106.