Топола

38

Аутономне привилегије арбанаских и дрногорских племена у горама Северне Арбаније биле су свеле везу између ових племена и државе готово искључиво на обавезе војничкога помагања. Не само што су племена била сачувала пуну самосталност племенскога живота са племенским судом и, племенским уобичајеним правом, већ су као врло видљиве знаке независности према држави и племенске аутономије уживала право: да место турских власти племеном уирављају племенске стареиише и да не плаћају ником нашта. Тежња ових племена да сама собом управљају и да ником ништа не плаћају мора бити сваком јасна и природна; али што су у тој својој тежњи пролазила може се, изгледа, објасннти једино ужасном несразмером између жртава које је држање ових племена у покорности изискивало и добити која се од тога могла-очекивати.

Такве односе према турској државн сачувала су арбанаска племена све до 19. века, па и за првих неколико десетина година тога века. Још н данас се у Арбанији чува успомена на то доба независности Арбаније, доба када је свако племе жнвело слободно под својим племенским старешином, када није подносило никаква харача и када је једина обавеза према држави била у војној служби, и то опет са одређеннма бројем војника н под барјаком свога племена.

Али овај поглед на раннје односе арбанаских племена према Турској за нас је врло важан за објашњење доцнијих покрета за аутономнјом. Јер као што никакав покрет не ннче изван своје историје, тако су се и арбанаски покрети и тежње за аутономијом наслањали на ове.