Топола

7

довољан мотив, да чуства сматрамо као самосталне догађаје, штавише можемо означити само као првобитну особеност свести, да је својим осећајима и уопште својим унутрашњим стањима одређена на један начин, који се креће између опрека. Свакојако би требало тада објаснити пригоду, да су извесни осећаји, као тамне боје, дубоки тонови у' највише случајева спојени с неугодним, други, као јахће боје, високи тонови с угодним чуствима. Ну тим би се могло учинити очевидним највише то, да се у саставу осећаја и свести находи диспозиција за таква опречна стања. Уосталом би се могао и чуствени тон једнога осећаја или једне представе исто тако сматрати као њихов нераздељиви и првобитни елеменат, као и њихова јачина (интенситет) и каквоћа (квалитет). Насупрот овом простом схватању дабогме да је стављено дрста токоршњих доказа за првенство и за независност чустава. Али, као што често бива у случајевима такозванога самопосматрања, и ови нам докази дају једино нове примере за тежњу унапред зачетих мнења, да се претворе у токоршње факте. Ко није под утицајем таквога мнења, видеће. у свем том само упут на узајамну везу између чустава и представа, или ће наћи, да првобитна стања наше свести садрже у себи неразлучено, што се дели истом у каснијем развитку, и то деломице тек психолршком апстракцијом. Понекада се свакојако не мои<емо отрести ни утиска, да психолог у ток мишљења ставља и чуства, о којим непристрасни посматрач не може -одредити, да ли се заиста и находе онде. Такве анализе субјективних догађаја, које предузимају да унутрашња искуства уједно и опишу и протолкују, могу заиста и завести читаоца тих при.казивања. И нехотице се замиелимо и учуствујемо и сами у ствари, које писац испред нас живо замишља и чуствује, и често нам тек енергичним промишљањем долази до свести, да смо само следили туђем замамљивом примеру. Тако находимо у разним приказима