Топола

29

ми знамо што о томе, да рефлексни покрети увек претходе хотимичнима, нити да ступају у службу вољину. Управо се може врло често противно томе потврдити с извесношћу. Свака механичка увежбаност показује, да и веома заплетени хотимични покрети постају механичким, док најзад не пређу сасвим или деломице у рефлексне покрете. Сви смо ми с великом муком и напрезањем научили ићи. Свака нова врста телесног кретања, као пливање, играње, свирање у гласовир изискује ново мучно увежбавање. Али пошто смо научили те покрете, директно су од воље зависни само први импулси, који правац дају покретима, остали се пак покрети изводе. механички и управо стога и с тим већом поузданошћу. Ми можемо дакле доказати многим примерима, да хотимични покрети прелазе у механичке, за обрнути случај пак. једва да ће бити и једнога поузданог посматрања. За оно се хипотетско развиће воље узима каодоказ нарочито то, да се на новорођенчету могу посматрати рефлексни и неправилни автоматски покрети, али не с извесношћу и хотимични покрети. Заиста се човек рађа више неук и више потребит но који било други створ, али његова неукост и потребитост је управо у том, што је воља с почетка веома несавршено подобна да савлада телесне органе. Ну начин, на који дете научи вршење покрета, сасвим је противан развићу из рефлекса. Не употребљују се готови, већ унапред вршени покрети, но увежбавање отпочиње каквом било радњом, коју је изазвала воља, али која није изведена према смеру, и која касније у свом понављању постиже све боље свој циљ под непрекидном контролом чулних опажаја. Док дакле с почетка још сваки акат појединога сложеног покрета мора бити вођен вољом, довољан је касније један једини имплус, да се изврши читав ред радња, које су међусобно свезане. Тако пада нарочито овде у очи онај прелаз хотимичних покрета у покрете, сличне рефлекснима.