Топола

А како тек да се одржи она фантазијска слика о развићу воље из механичких покрета према појавама, које нам даје посматрање нижих животиња? Пиле се, истом што је измилело из јајета, још с љуском на леђи, креће сасвим према смеровима. Дуго вежбање, које је потребно људском детету, њему је уштеђено. Овде морамо дакле заиста претпоставити, да воља употребљује урођени механизам, с помоћу кога одмах изводи смеру погодне покрете. Али да ли су стога ти покрети чисто механички, несвесни и невољни? Нико неће тврдити, који је посматрао чињенице, да ту воља истом постаје, и да је опажање мора упознати с покретима, да би их касније воља могла употребити према потребама. Напротив, воља је од почетка ту, она је првобитни покретач покрета, па и код животиње наступа онај процес вежбања само у мањој мери но код људскога детета. Што се ниже спуштамо у редове животиња, то се више губе трагови вежбања, али се и то јасније показује, да је с појавом осећаја и свести већ и воља ту. И тако нам посматрање потврђује сасвим, што нам већ и унутрашња веза психичких функција казује: воља није својство, које тек касније постаје у свести, него је првобитно свезано за свест. На сваки начин да за нас исто тако нема воље без свести, као што нема ни свести без воље. Када Шоиенхауер камену, што пада, приписује вољу, то ]е та мисао изрод фантастичке метафизике, која употребљује израз „воља“ у једном смислу, који никаква посла нема с психолошким гтојмом о вољи. Исто тако није оправдано, када ону емпиријску вољу, коју познајемо као узрок својих властитих вољних радњи, сматрамо као једну собом несвесну снагу, о којој смо свесни тек у њезиним дејствима. Воља не може ни на који други начин бити предмет нашега унутрашњег искуства но представа или чуство, т. ]. као чињеница наше свести. Ми се •осећамо непосредно као саморадни, и за тај осећај

30