Топола

31

властнте делатности надовезујемо извесне унутрашње или спољашње промене као њезина дејства. Онај осећај саморадње назнвамо вољом, ове са саморадњом спојене измене вољним радњама. Несвесна би воља била воља, којој би недостајао осећај саморадње као и однос овога осећаја саморадње к извесним променама наших представа. Таква воља може бити све, што је могућно, само извесно није оно, што ми из непосреднога унутрашњег искуства називамо својом вољом. Ну ипак је овај наук о несвесној вољи реакција на уобичајене -тебрије о вољи, и тако се може донекле правдати. Како ова теорија сматра различите представе и искуства као услове, који треба да претходе свакој вољној делатности, то види у овој само спољашње остварење претходне смерајуће представе у свести. К случајним искуствима посталој представи о једпом покрету и о његову ефекту придружује се жеља, да се тај ефекат изведе, и с тиме ]е истом дат услов за постање воље. Али тиме није воља нимало објашњена. Жеља је сама собом сасвим теоријско поступање душино. Ми можемо желети, што никада не можемо хтети, јер је за нас заувек непостижно, или и што бисмо могли хтети, али фактички нећемо, јер не бисмо да примимо на се одговорност за резултат тога дела. Жеља може бити отац радње, али она није то нужно. Обратно се пак чини понекада, као да хоћемо, што никада не можемо желети. Ефекат које радње може бити и у добру и у рђаву смислу често такав, какав ми нисмо никада смерали, тако да ми стојимо често упропашћени као пред којим природним догађајем, који нас поражава. Мислило се, да ће се ово демонско у вољи схватити најпоузданије, ако се у њој види нека снага несвесне душе, која нам је скривена у своме постанку као и у својим учинцима. И шта је сметало тада, да се већ у првобитну вољу,смести све, што се јавља у њезином резултату? Ако је воља несвесни узрок наших радња, зашто да не видимо у њој аотаун узрок њихов, свих саставних делова, које