Топола

је кроз јаблане нову кућу која ју је мамила изгледом, белином зндова и бујнжм зеленилом. После је настало весеље у коме је учествовала срдем, не смејући да нзрази друкчије своју радост. Тога дана ручала је први пут еа мужем. Дворила их је његова мати, која их је служила узбуђено, бунила се, смејала се својој забуни и грлила их, говорећи својим потресеним гласом ; „Слатка моја дедо!”

Тако је била запечаћена њена судбина. Живот је отпочео весело, и помисао на сутра није је плашила нимало. Уздала се у себе. Била је здрава и јака, као да ју је са какве стене одвалила пролећна бујица. Ништа јој није било тешко, јер је знала да јој брак доноси само обавезе. Рођена кућа дала јој је правац којим треба ићи, и у њену пословању, поред јако развијеног осећања дужноети, било је тврдоглаве истрајности. Било је у ње срећне особине духа да се лако прилагоди новоме животу, те не посрну ннкад. Кућа је била пуна деце и слугу; лети су надиичари радили на њивама, и често их је било стотина; требало је хранити читаву војску, н све је било сиремно, кад би се на вратницама дворишта појавила претећа по.јава дедина. А увече, после мучно проведепа дана, она је са свекрвом, крај свеће, прела вуну и очекивала да дед и отац дођу из дућана. Деца би спавала, и у собн владала тишина, коју би каткад прекидала лупа каквих врата у сусеству. На зиду се неуморно нихала дугачка сенка шеталице у часовника,- или се одајом проносило хсрцкање верижипц под тегом. Погнуте над радом, оне су тихо разговарале и слушале ту иепрекидну песму живота који бежи у вечност. Чешће пута, кад би је изненадила величина -осећахва у свекрве, она је дизала главу хх захвално гледала у њено спокојно лице, вечити осмејахх, и повезано око, осећајући како од тих чистих и избораиих црта, од те благе и погнуте појаве бије топлина и загрева срце. Рођена у велнкој задрузи пуној деце, она Је честО'

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА