Топола

се с војсками Јего Императорскога Величества (Наполеона) у Далмацији“; то може да се догоди и са Дубровником преко Херцеговине. Потом се вели; „Маџарски колос, потпора Аустрије, брзо ће се развалити и јешче брже, када угледа да побједоносно војинство Јего Императорскога Величества заједно са Сербљнма удари на његаиз Славоније, Срема, Баната, гдје милијони душа сербског рода стењу под јармом маџарске господе, који то народ, кад увиди у земљи својој браћу своју Србље с војском новога покровитеља, обрнут ће оружје своје заједно с њимапротив утјеснитеља својих.“ Када се сетимо онога што је касније речено о немирима Срба у Срему, Банату и по другим странама, онда нам је ово поуздање српскога Совјета посве разумљиво. Најзад, набрајају се сви досадашњи Карађорђеви успеси. а недавни несрећни резултати приписују се рускоме генералу Прозоровскоме, јер није Србима послао обећану помоћ. С овим писмом и овим решењем пошао је капетан Вучинић најпре у Букурешт, до тамошњега Францускога вицеконзуда Леду. Овај је онда Вучинића, у пратњи једног Француског конзуларног чиновника, отпремио у Беч, где се тада налазио цар Наполеон, јер мир с Аустријом тада још није био утаначен. Ну, кад је Вучинић стигао у Беч, мир с Аустријом беше потписан, и Наполеонов министар иностраних дела, Шампањи, бојећи се да не комџлицира ствари, реши се да не предведе Вучинића цару, него му изјави да ће -о томе повести разговор тек у Паризу. 0 томе онда обавести, 17.-(4.) октобра, и самога Карађорђа Своје мпшљење о понуди Срба јавио је Шампањи још истога дана и вицеконзулу Леду у Букурешт, нагласивпш му да „цар, који је у миру са Портом и који жели да остане тако, не може дати отворену заштиту онима које султан сматра бунтовницима“. Али, опет, „Његово Величанство не може потпуно равнодушно да гледа судбину једнога народа који је показао голико сталности и храбрости, и, с тога, не ће се одрећи да одржава са њим извесне односе, али, који се не смеју изнети на јавност“. С тога нека Леду подржава везе и даље; али, тако „да се не увреде ни Порта ни Русија“. Што се самога предлога Карађорђеватиче, министар Шампањи држи да „цар, живећи у миру са Портом, не може Орбима засведочити своје интересовање друкчије него заузимањем и

над Србијом. Карађорђе пише цару: „Монарх! Ви сте праведно названи Великим, ибо многи народи Вама имају благодарити своје садашн.е сушчествовање и благодеиствије, а особито нововоскресша Илирија, у којој живе наши соплеменици.

интересовањем за њих. Али, ако би, ипак, Порта, заведена подбадањима Енглеске, загазила у рат са Француском, Срби могу да рачунају на веома издашну помоћ цареву. У исто време образована је и Наполеонова Илирија, и капетан Вучинић врати се сада из Беча, преко Љубљане и Хрватске, у Београд. Шампањи је жедео да се везе са Србима одржавају преко Илирије, па је с тога и преместио из Видина у Љубљану конзула баруна Мериажа, јер је тај већ раније имао неких веза са српским устаницима. Мериаж преузе сада код илирске владе реФерат за српске послове. Већ 1. јануара 1810. јавља он министру Шампањију како се васкрс имена илирскога миди тамошњем народу и како га испуњава великнм надама у будућност на основу једнакости језика и вере; тај исти народ живи још и по Босни, Србији, Славонији, Срему и Банату. А онда додаје ове пророчанске речи: „Бечки двор мораће у будућности на. то обратити озбиљну пажњу“. Међутим, повратком Вучинићевим Карађорђе није напустио идеју Францускога протектората; шта више, он именова капетана Раду Вучинића српским послаником на Француском двору, давши му „пуну власт пред престолом Његовог Императорског Величества вољу, жеље и тегобе народа изјаснити“. Истога дана, 22. (10.) јануара 1810., у споразуму са Совјетом, Карађорђе издаде своме посланику инструкцију, којом је имао Наполеону поново да понуди покровитељство ПЕТАР ДРАГИЋЕВИЋ-ЋАТА. Фанатични Тополац који је све своје имање жртвовао за одржање успомене Карађорђеве парастосима у Шумадијн.