Топола

Краљ АЛЕКСАНДАР са војводом ЖИВОЈИНОМ МИШИЋЕМ обилази трупе на поседнутом Сопунском Шронту.

Неко бјежи к Перистеру стрму, Неко к Ресну и Охриду плаву, Дупље, брлог и лежај у грму, Све је чисто, да се спаси главу. Остадоше топови, џебана; Остадоше тугови барјаци; Оста слава, оста пуста храна: Кад се бјежи и пушка се баци! Чудом гледа Сунце с горе чарне Гђе побједник бјежи Никопоља, И Чермена, Удбине и Варне, И косовског и мохачког поља.. И Сунцу се ражалило сјајном Над толиком људске славе миеном; Над судбином охолости вајном. Зађе, покри разбој тужном сјеном. Сјетан мјесец не помоли лица; Неће више над Балканом сјаги: Рогове му златне ови тмица; У Бруси ће рањен умирати.

Грозан бјеше туркестански лаве; Помрчина пет вјекова дуга; Црна звиезда, блиесак црне славе; Ником радост, а Балкану туга.. Ал кукавна рђа не бијаше! Бјеше звјере, ал је арслан био! Стар, умирућ, шапом још замаше; Побједника тешко обранио. Бјеше силник и отимач Ал не лупеж, горски кесеџија, Кано Ђемо, суп грабежни стрвни Кој потајно краде и убија. Без њега је Ђемо кукавица! С-лд фукара нема господара; Но другога тражи Да и да’ве живи од шићара. Нашо га је, помоћи му неће; Јер не може нити себи саму. Beh к западу његво сунце креће, Да пропане у срамоте таму.

11

НАШ 11АЈВЕЋИ КРАЉ

Књига !1