Трговински гласник

Број 125.

ТРГОВИНСКИ ГЛАСНИК

Страна 3

решено пиШање о накнади Гоцима за добра, која су оставили у ТурскоЈ. Енглеска на случај грчко-турског рата. Лондон, 10. јуна. Државни подсекретар за спољне послове изјавио је јучеуДо шем Дому, — на питање шта мисли чинити влада у случају да се грчко-турски сукоб пооштри, за заштиту енглеске пловидбе у Средоземном Мору противу опасности од мина, које су постављене при улазу у малоазиска - :станишта, — да је немсгуНе ј напред предсказати шта ће тада бити, али Енглеска Не предузети све што јој је у власти да се рат избегне, а ако би овај ипак избио, она Не тражити да та пристаништа не буду затворена за трговачку пловидбу. Сазив маринских резервиста у Грчкој. Атина, 9. јуна. Вечерњи листови јављају, да је министар марине позвао под за ставу три класе резервиста, који имаЈу да предстану у идуНу суботу.

СМОТРАЈИСТОВА. Решење сукоба. Под горњим насловом доноси полуслужбена „Самоуправа" ова] чланак: „Сукоб између Отоманске Империје и Грчке расправљеч је путем мирнз споразума. Отоманска влада предузела је све потребне мере и дала озбиљне гарантије да се више не понове жалосни изгреди противу њених држављања јелинске Јнародности. Смењени !су са својих положаја, кајмаками и нижи чиновни! и, који |нису дали довољну законску заштиту гоњенимТрцима. На род који се био кренуо *са својих о гњишта, враћа се својим домовима, умирен гарантијама које даје Порта, да се зло стање и неправедно гоњење неће више поновити. У ве-зи "с тиме, и како је из истога узрока био потекао и сукоб Порте са васељенском Патријаршијом, убрзо ће се и тај сукоб из равњати, и цркве и школе поново ће се отворити.* „За решење овога спора мирним пу-

тем, неоспорна заслуга припада увиђавности Отоманске Владе, која је дала доказа, не само о искрености своје жеље да се сукоб изравна путем мирнога споразума, него и о правилном схватању интереса Отоманске Царевине, да избегне нове компликације, трзавице и сукобе изван земље, кад је у самој земљи фипансијско, економско и административно сређивање животна потреба државна. Заслуга за мирно решење овога спора тако исто, припада и Владама и дипломатским представницама Великих Сила, који су чинили озбиљне пријатељске представке и у-Атини и у Цариграду у циљу да се избегне сукоб, и да се спор расправи у духу правичности. Уј таквом решењу спора био је, пре свега,ј интерес двеју непосредно заинтересованих страна, интерес Балкана, и интерес јевропскога мира, и ван сваке је сумње, да је овако решење турскогрчког сукоба добар прогностикон за будућност Остаје још, као тамна пега на полилитичком хоризонту Балкана, бурно таласање у Албанији. Али, како су то питање узелеу своје руке Велике Силеј и како су од њега начиниле Јевропско питање, остаје оправдана нада, да ћеј оне и моћи и хтети [да одрже тај карактер томе питању, да локализује албански пожар и да доведе до сређености државу која је дело њиховихј руку, штитећи у исто време, у довољној мери, легитимне и признате инте-! ресе свих суседа Албаније. Таква нада није прост оптимизам, јер за њу, за њено остварење, говоре велики јевропски интереси, који морају бити и предмет озбиљне бриге и свесрдна старања свих јевропских Сила“ Разговор са Таке Јонеску. У разговору са сарадником „Биржевије Вједомости" изјавио је бив-; ши румунски министар Таке Јонеску да се нервозност, која се опажа код управљачких и друштвених кругова у Бечу, треба да припише нетолико несумњивом преокрету јавнога мнења Румуније у корист Русије, ономе руско румунском зближењу и поверењу са руске стране у ^лојалност наше политике, која добија сјајно освештање у Констанци, колико заиста тешкоме положају, у који је себедовела Хабсбуршка Монархија. Немачка јој даје да

јасно осети, да берлински кабинет није намеран да слепо следује бечким предузећима. Тако, на пример, у Бечу су, тражећи ревизију букурашког уговора ;разуме се, имајући у виду Бугарску, дали нам на знање, да силна Србија не иде у рачун бечког кабинета, На то је наш краљ одговорио: „а ја пе желим претерано снажење Бугарске." Тај је одговор био познат и у Берллну и казали су за њега да је потпуно разумљив, јер се и сам цар Виљем изјаснио против ревизије букурешког уговора. Тако стоји ствар са Немачком. Између Аустрије и Италије односи су још гори. Ту су вам сасвим супротни интереси између те две државе, а то се нарочито види у арбанском питању. Италија држећи се полигике свога оца Макијавелија и да би пошла на уступке тражи бар Тријент. А судитеи сами да ли једна Велика Сила може без рата да уступи део своје територије. Када би то било могућно, Немачка би се давно растала са Елзас Лотрингијом, јер би за то добила прво, фран цуски новац, а друго, потпуно би била обезбеђена од стране француске која би, при своме садашњем расположењу брзо престала да постоји као војничка држава. Па ипак зато Немци не могу да уступе Елзас Лотрингију, јер би се то равнало потпуном политичком краху. Тако исто не могу да учине једна другој озбиљне уступке ни Италија ни Аустро-Уг*рска. Кад се најзад узме у обзир да албанско питање може на крају крајева нагонити римски кабинет да приђе силама Тројнога Споразума, и кад се још томе дода руско-румунско зближење и састанак у Констанци, то је сувише на једног сасвим самог човека, и у Бечу су нервозни, али понављам да што се нас тиче, узалуд им је. Када би ме на пример упитали шта желим за Трансилванију и Буковину,: ја бих одговорио, — природно сједи- 1 њавање са краљевином. Али како је то скопчано са великим тешкоћама, мене би потпуно задовољило када би Мађари створили мојим сународницима нормалније услове за живот. Сем тога ја мислим да распад Аустро-Угауске не би одговарао ни руским интересима, а на другом месту шта би Руси радили са великом Пољском, које би питање несумњиво поникло после при-| саједињења Галиције.

Враћајући се на балканску политику Таке Јанеску је казао:. — Знате ли ви, да сам се ја свим силама трудио да спасем Бугарској Кавалу, Штип (у чланку стоји Приштину) и Кочане? Ја сам то сматрао за потребно, да би оставио Бугарима огворена врата за доцније споразуме са осталим балканским државама. У Софији то врло добро знају а знају такође да је питање о Кавали решено негативно не толико због о позиције о т стране Француске, колико услед јасно формулисане жеље Немачке. И сада ја налазим као најбољи исход за Бугарску, да, ударивши тачку на прошлост, постара се да приђе савезу балканских држава. ГБена последња реч није казана, али је зато потребна другз политика, а не она која се неразмишљено сада води у Софији. Код Вас неправедно оптужују Сазонова, као да он није схватио ситуацију и да је без нарочите потребе учинио уступке Аустрији у албанском питању. Искуство дипломатије, која жели да очува мир, састоји се у томе да не затегне струне дотле докле не прсну. И, познавај>ћи потпуно ствар о којој говорим, изјављујем категорички да је Аустрија била доведена до такве крајности, да би — да Сазонов није пошао на те уступке, — рат био неминован. Позиција, коју је заузела ваша дипломација, потлуно је одговарала стварној ситуацији, јер је рат буквално висио у ваздуху, без обзира што то није желео Берлин. Шт ) тиче наших односа са Русијом чпете се преварити ако кажете: 1. Да је састанак у Констанци крупан догађај, чији значај ми достојно ценимо. 2. Сва РумуниЈа радосно поздравља тај догађај — последицу пашега зближења. 3. Сада смо пријатељи — а остало а 1а ^гасе бе Шеи! — А ваша војна конвенција са Аустријом? Упитао је руски кореспондент. — Уверавам вас, да ја о њој ништа не знам... одговорио је Таке Јонеску.

РЕКЛАМА У ТРГОВИНИ. — Бранко Ивезић, Берлин 0 ) Појачан је успех ако инсерент разуме баш нарочито да истакне, да по хвали извесно својство робе. На ту особину рчора он сконцентрисати сву хвалу у свом инсерату. Као што је речено, при инсерирању

ћи да ће нека земаљска или небесна катастрофа потврдити његова прорицања. Он није хтео признати да се преварио, него је понављао како ће временом сви увидети и сложити се с њим, да је сељачки занат, земљорадња најгори посао, од кад је та неваљалица, земља, престала рађати. Осем тога он се и светио, одбијајући да прода онај свој клин, који је стајао празан као протест против суседне земље, у коју је улазио каоЈружна мрља. ГБему се то чинило занимљивим. — И ми путујемо у Париз, — рече он са обичном хвалисавошћу. — Ми одлазимо, видите, да наместимо овога господина. И он показа на Антонена, осамнаестогодишњег риђег младића, с наслеђеном од оца дугом главом, али трошне грађе. На подбратку му се већ видела ретка и безбојна брада. Он је био одевен варошки, с цилиндром, рукавицама и отворено-плавом краватном. Зачудивши цео Жанвиљ својим ученичким успесима, он је затим осетио такву одвратност према сваком физичком раду, да се отац одлучио „да га начини Парижанином", како се он изражавао. — Значи, дакле, да је потлуно од-

лучено? — Упита ЈМатеја, који је већ слушао о тој ствари. — Одлучено је, разуме се. Зашто бих га остављао да цркава на раду без наде да ће се икад обогатити! Ни отац ни ја нисмо могли уштедити ни паре од оне проклете воденице која више трули него што меље. А и поља дају више штурога класја, него дуката Нека сад кад је учен, нека иде у Париз да потражи срећу! Само у граду човек и може раширити крила. Не скидајући очију са сина, госпођа Лепалијер, усхићујући се њиме, како се некада усхићавала мужем, с блаженим лицем са своје стране додаде: — Јест, јест, он је већ добио место код господина Руслеа... Узели смо му малу собу; ја сам одлазила да му купим намештај, рубље; данас ће он први пут ноћити у новом стану, пошто сви троје будемо ручали у добром ресторану... О ја сам веома задовољна он иде на добро место. — И можда ће постати министар, — рече Матеја смејући се. — Ко зна! Све је могућно. То је био излаз из села у варош, грозничаво ишчекивање брзог богаћеј ња; сами родитељи радовали су се одласку сина, пратећи пребеглицу, надајући се, да ће се заједно с њим н сами

подићи на виши степен друштв.них; војчицу, воденичарева жена одговори

лествица. Фермер Матеја осмехиваше се, размишљајући о том зецу у шуми, под чијим се утицајем воденичарев син упућивао у Париз, док се он, варошанин, вратио земљи, врелу све снаге и препорода. Антонен при помисли на весео париски живот такође се насмеја са обичним својим изразом лица лукавог лењивца. — О, бити министар, то није мој укус, — рече он, — то је сувише тешко... Је бих више волео да од једном стекнем милион, како бих, се затим, могао одмарати. Лепалијерови се громко насмејаше, усхићена великим умом свога сина. О, овај мали ће, зацело, далеко отићи! Маријана је седела ћутећи, ожалошћена очекиваним позорјем смрти и туге: али и она захте да утури у разговор своју реч, те упита, зашто нису повели собом малу Терезу, кад се већ спремају да се веселе у Паризу. Лепалијер сухо одговори, како нема смисла да се човек стешњава због шестогодишње девојчице, која још не уме да се опходи с људима. „Није требало ни да се роди; због ње је сва кућа испреметана." А кад Маријана стаде говорити, како је ретко имала прилике да види тако лепу и паметну де-

тихо. То је истина, она је паметна, али ипак женско, њега не може човек послати у Париз, њу треба спремити за удају, а то стаје много бриге и много новаца... Али не говоримо о томе, пошто нам је данас празник. У Паризу, по изласку из Северне станице, Лепалијерови се изгубише у гомили. Кад кочијаш довезе Матеју и Маријану до Бошенове палате на Орсејском кеју, они спазише крај тротоара Сегенова кола. Кроз колски прозорчић вирила су ћутљива непомична лица његових кћери Лиси и Андреје, које беху одевене у отворене хаљине и очекиваху родитеље. Пришавши вратима, Фроманови се сретоше с Валентином; она је, као и увек, некуд хитала али опазивши њих изговори неколико пригодних речи: — Каква страшна несрећа, јединац! Затим из њених уста потече читав поток речи. — Ви хитате да их обиђетв, као и ја, то је сасвим природно... Замислите, ја сам чула о овој катастрофи случајно, пре непуног сата, и судите сами, како је све ово неудобно за мене; кћери су већ биле одевене, сама сам се још облачила, да пођем с њима у цркву на венчање рођаци нашег пријатеI ља Сантера, која се удаје за дипло— Наставиће се —