Успомене из младости у Хрватској

4 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

када би се рекло, да у крајини Бранденбург живи мноштво различних народа, и то Потсдамерци, Шарлотенбуржанни, Телтоверци, Шенбержани, Лихтерфелдеци итд. Нећу, дакако, тим рећи, да је Хрватска рај земаљски, а Хрвати да су изабрани народ божји. Но кад се налази интереса и за веома дивље земље Централне Африке и Централне Азије, па занимања за тамошње ступидно пучанство, нема сумње, да је вриједно с њемачке стране боље упознати и ту не баш тако далеку Хрватску и народ хрватски.“)

Кад сам у младости својој, у четрдесетим годинама, први пут дошао у Берлин с препорукама Вука Стефановића Караџића, Копитара, Франца Унгера и Стефана Ендлишера, нашао сам у учењачким и у осталим круговима образованога друштва веома пријазан пријем. Али ја мислим, да је то доброхотно занимање Александра Хумболта, па мојих поштованих учитеља Аугуста Бека, Леополда Ранкеа, Франца Бопа, Фридриха Раумера, Јоханеса Милера и Г. Ф. Пухте долазило највише одатле, што сам био дошао као Хрват и као први хрватски редовити слушач берлинскога свеучилишта, и према том био неко етнографско чудовиште, као оно што су сада Сингалези или Зулуцрнци. Нека отмена дама, кад је зачула, да сам ја Хрват, хтјела је да ме Раумер њој представи, и није се могла снаћи, сјећајући се јамачно поменутога мјеста у Валеншшајну. Мислила је, да ће ми богзна што угодно рећи, кад ме је започела увјеравати, да сам ја, и не знајући, ипак некакав Нијемац. Јер млад човјек, Хрват, па да знаде грчки и латински, а да уз то говори талијански, француски и њемачки језик! Сличне доживљаје нијесам само једампут, и само у Њемачкој доживио, него и у другим европским земљама. Зато сам и толико пута размишљао, зар није могуће као Хрват бити на европску цивилизован човјек.

Одонда је, дашто, и знање европско о Хрватској знатно порасло, али неке су предрасуде ипак заостале о земљи и о људима. То се знање, међутим, ограничило само на земљописне и етнографске прилике и на савремено стање Хрватске послије 1848. године.