Учитељ

чава , васпитава и који је од велике користи и значаја у једном народу. Учитељ, који ради противно овим захтевима, не развија физичну способност деце, већ их својим заблудама и неправичношћу прави наказама овога света и неспособнима за дугу а тешку борбу у животу; — не даје им потребна општа знања у будућем раду, без којих је сваки грађанин од мале важности и користи у друштву; — не утиче на осећања, не развија љубави

задовољства , без којих су опет људи

без срца, без душе. Овакви грађани никад не могу да руководе општа добра при свима радовима у животу; од њих нема друштво апсолутно никакве вајде а грдно велике и опасне штете по развитак. дато је задатак школама ч правим учитељима да што пре, са јачом снагом а чврстом вољом, пораде, на развијћу горњи најпречиг друштвениг потреба.

Да би учитељи одговорили овој цељи, пужна им је нека способност. Ову ће добити на сваки начин у учитељској школи, као стручном заводу за тај посао. Али учитељска школа, као и све друге стручне школе, не дају све, већ само неко извесно знање ц начине, како ће се оно развијали у основној школи. Дакле, она само оспособи своје ђаке, па их пушта у живот школин, у искуство, у оне разне односе њихове, да испитују и примењују своје добивепо знање у школи. Но ко је живио овим животом бар по године, видео је, да није лака ствар примењивати педагошка начела у разноврсном дечијем животу, код неједнаких природних способности и неједнаког родитељскот издржавања; — осетио је своју неспособност у брзом практичном примен ивању испитаних појава и дознавања првих узрока, јер га кињи

свака појава, сваки мали недостатак, био његов, дечији или школин. Први су дани мутни, тешки. Али учитељ новајлија — пун љубави, воље и интереса за школом не може да пропусти — јер га воља и интерес на то гони — а да не испита недостатке, не потражи узроке њихове, не упореди их и не изведе тачне закључке о томе шта и како ваља да ради. Ово, по нова добивено знање његово, основано је на чврстом темељу познавања деце у изичној, умној и моралној њиховој потреби. Па кад је дужност учитеља да воли бригу о овим трима странама својих ђака, дакле да утиче на хармонију образовања, онда му је нужно да одржи ту племениту тежњу, коју му је школа дала, ту јаку, одлучну вољу и интерес у раду, код толиких сметња и да хармонијски утиче на образовање. Зар нам досадашње растројство у учитељству и самоћу у школском раду нису досадашњи извештаји показали 7 да то је удружењу и дужност да својим члановима у раду одржава, љубав и интерее. Како ће то да се врши удружењем, показују дужности збора, које су изложене у штатутима,

Наука напредује; педагогика напредује. Учитељу је дужност, по своме задатку, да прати сувременост и једне и друге, да не би изостао иза захтева данашњег доба. Али данашњом практиком премештања осуђена је већина учитеља да ради, по неколико година, или само у једном или више разреда. Нико не обраћа пажњу на разреде у којима је учитељ дотле радио, на године, педагошки захлев и потребу, већ на „државну потребу.“ Оваком не пеДатошком практиком убија се воља за