Учитељ

| . даљим образовањем, на које ваља 1олико исто рачунати колико и имали учитеља — правог радника или га немати. Т. ј. даваји му прилике да усавршава знања : опу прву васпитну вештину, коју је из школе изнео. Јер школа не сме да буде само завод за наставу, већ и за васпитање, и онда је дужна да добивено знање негује и култивише га. Због тога учитељ не сме да ради предмете засебно. Он мора да им тражи неку једнакост, неку свезу — концентрацију. Оп мора да свима свбјим ђацима, из свију предмета , сваке године да целину знања, како би пустио способним и оне, који немају среће да продуже своје образовање. Да би учитељ и овоме, овако важноме задатку одговорио, нужно је да влада потребним знањем из свију наставних предмета. Али ко познаје положај и стање српског учитеља код нас, и околину у којој живи, рећи ће, заједно са мном, да је то појединцима, врло тешко а многима и немогуће. Закони, ручне књиге, расписи министарства просвете и друге наредбе односно тога, и ако су то по некад добри упути и савети, ипак су то само мртва слова на хартији. Њих ваља оживити и дати им значаја, јер само онај може образовати, који је и сам образован и који тежи своме даљем образовању. Ово ће сваки лакше постићи у друштву, где се на томе ради, о чему се води разговор на широко, и где сваки закључак прође кроз критику толиких својих колега. Зато је трећа брига и потреба удружења, да у својим чла-

новима развија тежњу за даљим об-.

разовањем, у духу напретка. Међу учитељима има, који су, по својој индивидуалн“ј наклоности, за-

7

држали љубав само према неким предметима више. Та наклоност није школи на одмету. Њу ваља потпомагати што више и што пре код свију личности, да би се једанпут расчистила књижевност основне школе, која је до сада овако мала, нерасчишћена, збркана, без икаквог педагошко- пеихолошког распореда, која само убија дух деце, те јетиме и на терету школе и ђака. Тако

и да буде и није никакво чудо, јер су на књижевности основне школе радили људи, којима није позната школа, њен живот, деца и њихов природни развитак и прави природни — метод обучавања. Учитељ је остављен самом себи и није чудо што полако напредује, јер као самац нема могућности, нити пак може да савлада и да разликује гомилу појмова, начела, идеја. Његов рад не прати нико други до деца, која примају и ого што ваља, што је сувремено и развијано педагошки, аи оно што не ваља, што је развијено непедагошки. Он не зна дали је пошао правим, истинским путем у образовању деце, да ли наПредује са напретком науке, или је пошао странпутицом, која ће га одвести на преживело земљиште, па с тим у назадак, јер је, историја педагогије велика базата, у којој је засађено разно цвеће и воће, Али кад се ово разно изнесе пред гомилу истих радника — учитеља, кад се о томе поведе жив разговор, осниван на педагошко-пеихолошким најновијим истинама онда може ли та гомила и појединац да залутају странпутицом 7 0, не. На странцпутицу одвлачи самоћа, удаљеност од својих другова, од књижевности, од збора, а удруженост,

мора