Учитељ

Можда ће ко рећи: како да народ нема никакве вајде од школе ! Та ето, готово по свима селима има основних школа! Па зар народ никакве користи нема од тих школа %

Никакве — велимо ми. Из свог исбуства знамо села, у којима ради школа од 10—15 година, па опет — му-

чно да има три четири писмена ч0века. За три године научио је да потпише своје име, да прорачуна какав обичан рачун, али, после неколико тодина, све то поборави — као да није ништа ни учио! Друго би било кад би он свршио какву ваљану вемљеделску школу, и кад би у доднијем животу увидео да му је од вајде оно знање, које је задобио у тој школи. Онда не само да неби поборавио оно што 16 у школи научио, него би још то знање дотеривао, усавршавао, тражио би књига разних, а нарочито оних које га поучавају у његовим свакидашњим пословима. Дакле читање треба да постане потреба за масу народа, за сељака (код нас), и тек ће онда имати

неког смисла Фраве: „народна просвета,“ или „образовање масе“ итд. Овако, као што је данас, еве су то

само Фразе, и више ништа. Сељак иде

три године у школу, и пошто је извр-

шио тај кулук, он никад више књигу и не види. Разуме се, књига му у доцнијем животу није потребна, па је и не тражи. И можете ли што више да тражите од њега '% Дајте му такво знање, које ће му у доцнијем животу збиља користити, и онда не морате силом терати у школу, нити би вам онда потребно било, да измишљате казне за неуредно далажење у школу. „Што да га дајем у школу, неће бити

попа ни капетан, превртаће земљу као и ја“ рече ми један шут један ееак, и ја не умедох ништа да му одговорим, јер — доиста — тако је ! наше школе само Фабрикују чиновни-

ке, оне за народ (тачније: за сељака) нису ни подизане. Да се све сеоске школе сад одмах затворе — за на-

род неби било никакве штете. Било би вајде у толико, што би многа сиромашна породица имала једног радника више у кући.

Па шта оћете виг какве школе оћете ви да уредите! — запитаће неко.

У доцнијим редовима биће ошширнији одговор на то питање, а сад веЛимо само ово. Оћемо да у сваком срезу буде једна ратарска, школа, чији би курс био 4—5 година, и у којој би било интернатско живљење. Уза сваку такву школу да буде по једно повелико имање, на коме би се сви сељачки послови радили најпрактичнијим начинима. У те среске школе ступали би најбољи ђади, који сврше сеоске основне школе, које да трају само две године (ово је потребно и с тога, што у тим школама обично ради само један учитељ), Исто тако у повећим варошима, уз државне радионице, да се построје занатлијске школе, тде би се о државном трошку васпитивала сиромашна варошка деца, која сврше нижа два разреда основне школе.

Ето шта ми оћемо! Ово су разуме се, најопштије реченице, које тек треба да објаснимо и докажемо. А сад на посао !

1. Пре свега да испитамо колико је

"тачна наша мисао о задатку школе,