Учитељ

и ми дођосмо. Овога пута и да смо били

богати, и ди би могли и хтели да идемо |

онамо на зад у онај „отмен“ свет, опет би волели овде спред. Није само што је то спред, но што није у лађи, доле, но на крову, горе; али да нас не би сила, с којом ћемо се мало после борити, збрисала с крова, он нам је покривен са свих страна, тако, да ми стојимо у њему као у рогу. У том рогу су крајем клупе, а по средини столице. Света, ове снротиње, беше толико, да се овај рог испуни. Ја и мој друг заузесмо место у средини, насред рога. Око нас остали свет: мушко и женско, старо и младо, сиротно и сиротније: Французи, Енглези, Немци, Белгијанци, Шпанци, Португалци, итд. Сви ћуте; сви мисле и брину; само се неколико Енглеза врло равнодушно разговара, и неке Францускиње непрестано парлају, те нас забављају.

Лађа је стајала до четири сата, и ми смо имали пуна три сата времена да обиђемо и разгледамо добро све ово око нае. Ово је ноћ. Онда се обично спава. Али ни од сна ни од дрема ни помена нема. Једва чекамо четири сата......

Четири је сати.... Један велики писак на лађи засвира, и

свира тако дуго и јако, као да је заиста,

хтео да нам каже величину нашега пута. Мало постаја, па лађа поче да се креће. Киша још сипи на пољу, али ко би седео у оном рогу, кад се лађа креће, кад излази из свога заклона, оставља земљу, па се пушта на широко и дубоко море! Изађосмо напоље. Лађа иде прилично дуго кроз којекакве вијуге, као по реди, по некој веома искривуданој реци. То није река, но је то навлаш ископано и направљено да ту склоне лађу од бура, „којих“ увек има на мору. То се зове канал, а сви канали, и цело место где све ове лађе стоје, зове се пристаниште. Изиђосмо из канала, остависмо пристаниште, а пустисмо се на пусто к дебело море. Одма се примети јачи ветар и већи таласи. И што даље од земље, то све јачи и ветар

и таласи. Да није ветар, не би било ни таласа; што је силнији ветар, то су жешћи таласи. Обоје се ово заједно зове бура. И заиста ово беше бурно време. Кад ми говоримо ову реч, ми никад не мислимо онолико буре, колико је овде има. Истинска бура је само овде. А шта је бура2 Ево шта. Ветар запео такојак као, чини ти се, никад на земљи. Од равнога, мора изградили се на све стране читави брегови збијени како се може замислити у ближе. Наша лађа иде, или боље да кажем скаче, преко тих таласева, пење се и спушта се, и пробија их. Више нас небо, а око нас свуд вода, али не равна но сама брда од воде. То је што се види. Али оно што се чује, то је далеко ужасније. То је оно што не може да се поприча. Шиштање, зујање, јка, грување, Лупа, то је непрестанце толико, да се друго готово ништа не чује. Чуо сам да је ово „лепо,“ „дивно,“ „величанствено“ за гледање; али мени је требало да знам, па, се испех на кров нашега рога да гледам ту „величанствену“ борбу природе са човеком, борбу материје с духом, борбу таласа с лађом. Он оће аљине да ми поскида и поцепа. Ја не дам. Он оће очи Да ми затвори да пе гледам. Ја не дам. Он воду сипље на мене. Ја не марим. То је борба моја с природом. Са овим величанством што га је људски ум изумео да, се овако бори и надјача ову силу, с овим великим јунаком џином, поносим се шњим заједно и ја кепец. Али мој понос за мало би. Још ја нисам прегледао ни најдаљи свод небески, који се спустио и поклопио ово узнемирено срце његово, и који свакога натера да прво у њега погледне, а оно ће ти потећи један огроман талас те обли целу лађу и мене свдга на њој. Мокар као додола, омуљен као миш, скинем се с крова крововог, и уђем у наш рог. Све то није трајало више од једнога, минута. А од поласка лађиног од обале нема више од четврт сата. Лађа, се толико љуља и лелуја, да ти је немогуће по њој да идеш слободно, па да имаш најјаче ноге. И ако ти се прохте да опробаш ја-