Учитељ

РАКА АИ АРА со

чину својих мишића ножних, или да се бориш с равнотежом тела свога, за час се можеш обрести у ком бупаку лађином. И којијседе, морају да се држе за нешто, особито кад се тело умори и малакше.

Ето ти борба елемената, тај лом око лађе, та ука и алаука, та сила ветра и таласа, та страхота, коју ја оћу да вами кажем а не могу, ето то је бура.

Четврт сата, нема више како је лађа пошла, а једна цура, која. се целог пута највише смејала и ћеретала, поче да риче. Она бљује. Милосник њен принесе јој суд за бљување. Ја рекох: ах, нежна организма! Мало после, па поче и друга. Ја рекох: ето ти и ње! Мало за њима, па почеше и пратиоци њини. Ја се огреших па рекох: да су мало мање пили, они не би. Мало за тим, па почеше и с друге стране да се оказују гласови. Ја ућутах. Мој ме друг запита: мислиш ли да ћеш ти издржатир — Не знам, рекох му ја. Ја не могу, рече ми он. Јаизлетох на поље. А знате ли шторг Смучи ми се, и хтедох онога часа да се побљујем пре мога друга, па истрчах на поље да се разладим. И на пољу ми би лакше. Кад се вратих унутра, мој друг, као и сви они други, кра, Док ја по други пут изиђох на поље оно стиже и мене. Дакле и ја се побљувах. У почетку то није непријатно млого. Човек се теши бар тиме што није сам, што бљују сви, па онда да не прави изузетак он сам. Некако се сваки теши туђом муком. Сви трпимо једну муку; сви је делимо заједнички. Сваки је остављен потпуно самоме себи. Нико никоме не може да помогне. Свак само жали другога. Млоги се бљујући смеју, само да кажу како је ово ништа према ономе што ми имамо ноћас да претрпимо.......

Пет је сати. Путујмо већ сат. На лађи на све стране чујем само крање и рикање. У нашем рогу канда највише. Чује се чешће и по неки јак глас, и дубок уздах. Ја седим на клупи на пољу и бљујем, а више главе сам раширио кишобран, да на ме вода не пада што лађу облива, јер

сам и онако сав мокар. Небо се изведрава, облаци врло густи, кад кад само прелети по који преко неба, и у лађи опет права, киша. То је киша од таласева. Звезде трешпте, као на земљи никада. Већ се познаје с које ће стране сунце да излегне. Људи од лађе, мрнари, пролазе мирно с једнога краја лађе на другин посматрају сасвим мирно и врло обично и равнодушно целу ову муку и напон. Ја увдрктах на пољу, и побегох унутра. Мој се друг извалио крај. столице колико је дуг, па бљује, и једва ме запита, шта радим и како ми је. Око њега све се прострло које на клупу, које око клупе, и све само риче. Ја седох на столицу, поседех мало, рикнух неколико пута па се извалих и ја. Час потрбушке, час наузначице, час насатице, час преко столице; све залуд; морам да бљујем. Кр'ање, рика, јаук и лелек без прекида.....

Шест је сати. Путујемо два сата На пољу сунце почиње да изгрева. Ко да не види где и како сунце изгрева на мору! Изиђох, а ноге ме издају. Сада морам да се држим и помажем рукама. На кров не могох да се попнем. Таласи још већи; ветар још жешћи; све се више воде сипље у лађу; не може. да се гледа. Ја бацих врло мртав и површан поглед на све стране, а највише на ону одакле се сунце рађа. Веле да ништа лешше нема но гледати на мору како се сунце рађа, јер изгледа да из воде излази, али ја га не видох. Вратих се у рог, и падох, бљујући свуд уз гред. Читаоци ће запитати: шта ће два сата да се бљујег! Одговарам им; није два, но пет сати пуних, и увек ништа. Испрва се избљује оно што има у желуцу, и дотле иде лако. Али после је ужасно. После се бљује само јед, бале, и ништа. И гровно је кад се пет сати човек свакога минута, и секунда мора напрезати из све снаге да бљује, а нема шта.

Питате може бити одавно: за што се то гади толико и бљује 2 Одговарам вам: просто за то, што се лађа љуља, што се креће у ковитлац, а највише, што се спушта и подиже. Кад се пење на та-