Учитељ

видети; а ако их (елике) учитељ јоши односи, онда их одма губе из памети заборављају какав је по лику тај и тај владар. Кад оставе школу, као сеоска деца, заборавиће са свим. Неће имати ни појма о њима. Излази на послетку чист рачун — не зна се, заборавило се, нема користи од слика.

А шта да речем о „Шрајберовим сликама“ 2 Оне су истина обојене; у већем су формату; али и оне немају онакве трајне користи, какве би требало да имају. (6 њима се добро помаже описивање и учење; с њима се олакшава настава. Али какве би користи имале оне кад би их · сваки ђак могао имати 2 Изванредне. Млоги ће сад мислити да ја овде тражим да сваки ђак купи „Шрајберове и историјске слике“. Не, Ове се слике не морају непосредно купити онакве какве су. Могу се оне све имати и то неосетно. Е то је оно о чему хоћу да пишем, и да заведем у основној школи, да деца имају · својих збирака

У свима се школама варошким ану већини сеоских употребљавају „прописи“, „писанке“, „прке“ ит. д. за писање. Тих прописа, има неколико врсти. Колико књижара, толико и прописа; али ти су прописи сви оностраних Срба или немачки. Наше књижаре, чини ми се, није ни једна предузимала издавање прописа, што им не служи на част. Па и они прописи, који сада у последње време изађоше као „српски прописи“ вису, чини ми се, наши, јер неби било „разпоред“ и „од 7—8“ сати (јер код нас ни једна школа не почиње предавања у 7 сати), Немачки су прописи још неудеснији и њих неби требало никако примати: једно због хрђаве артије а друго због неких слика, које не одговарају цељи. Једна им је страна, добра, а то је та, што доноси на првим листовима слике разних животиња и према томе су од користи за онога ко хоће да прави збирке разних животиња. У УП свеци просветног Гласника, г. Д. Јосић реферујући »упуство за изучавање писањасч и т. д. вели: „Време је да се и из

|

наших школа избаце „Познери“ и »Полаци“ пештански, са којекаким сликама, и погрешним натписима, па да се одреди шта се само сме у нашим школама употребљавати. О тога би добро било, да се позову краснописци, да према поменутим прегледалицама удесе аропмсе за наше школе откуда би држава имала поред моралне још и материјалну корист“. Знам да ће краснописци имати на уму н лепу артију и натписе и друге ситнице на снољним листовима, али мислим, да ће једно изгубити из вида, а то је: неће пробрати слике на крајним листовима. но ће место тога ставити друго шта Ако се сад или некад предузимље издавање прописа било од стране државе или од појединих издавача, требало би на оба крајна листа ставити по неку слику ито или из историјских слика или из природописних. Од историјских слика могу се све израдити, а не само Душан, Његуш, Милош и т. д. Кад се може Душан, ваљда, се могу израдити и сви редом од Душана па овамо и од Душана па на више. На немачким (страним у опште) прописима има, рекох, слика животиња, а на нашим прописима тих слика нема. Истина има неких слика прештампаних из „Чика Стевиних“ књига Н. пр. „Пиле у вандровци“, „деца око зеца“, »да сам ја краљ“ и т. Д. То је лепо; али њима фали још нешто. Прво то, што није одмах на истом листу само на другој страни наштампана и сама она песмица, што би веома децу занимало, а и сва би је на памет научила, без заповести учитеља, него само стављају н. пр. овако: „читај песму у књизи: „Дечије радовање“. Оно истина с тим се некако ствара жеља те да набаве и ту књигу да је прочитају да виде шта у њој пише; али одмах наштампана на другој страни опет им ону жељу неби убијала. Друго, тим прописима вали, што немају и других животиња, као: слонова, тигрова, лавова, камила п т, д. Све то занима децуио свима тим животињама боље причају и боље преставе са сликом својим укућанима, но онако без слике испрекидаво.“

,