Учитељ

_ 260

куће, да она често преко дан питају. матер, да ли је добро оно, што су.

учинили, и да ли она одобрава то. Ту скоро старији од њих, дечак

глупости, које су готово обично код "здраве и живахне деце: одрезао је свом брату прамен косе, и ранио себе бријачем, који је узео из тоалетног прибора свог оца. Дознав за све то, отац није говорио са дечком, како те вечери, тако и сутра дан у јутру. Сем мучне неповољности, последица тога било је и то, што — кад је, после неколико дана, мати хтела да оде некуд од куће — дечко ју је молио да не чини то: бојао се да, кад она није код куће, опет не учини што глупо.

Ми смо навели та Факта пре, но што емо одговорили на питање: „шта да се у случајима озбиљније природе“, а тако смо радили с тога, што смо прво хтели да покажемо односе, који могу и треба да постоје међ родитељима и децом: од тога, да ли ће бити таквих односа, зависи сав успех. После, ми смо дужни да речемо и то да се такви односи јављају као резултат системе, коју предлажемо. Већ смо говорили напред, да родитељи могу избећи антагонизам и мржњу с децом својом тако, _ако просто њима оставе, да она сама — на сопственом искуству — увиде све тешке и мучне реакције, изазване њиховим рђавим владањем; али нама још остаје да покажемо, да, ако се та система буде доследно проводила од самог почетка, да ће онда међ децом и родитељима понићи осећање збиљске дружевности.

Данас деца обично на очеве и матере гледају као на силу другове. —

од пет. год., учинио је у осуству матере неке |

Упечатци на децу обично су онакви, како се родитељи према њима понашају;

а. то понашање стално се колеба између

ласкаља и застрашивања, између строгости и мажења; и услед тога, у деци се обично утврђују противречни појмови карактеру њихових родитеља. Мати обично сматра да је довољно да рече сину, како је она његов добар друг, и претпостављајући, да он треба све да јој верује, она изводи зазључак, да он тако заиста и ради. „Све је то 34 твоју срећу; ја боље од тебе самог знам, шта је за тебе добро и корисно; ти си веома мали, да би то сада могао разумети, али када одрастеш, ти ћеш ми „заиста благодарити, што ја сада тако радим — уверавања те врете понављају се сваки дан. Међутим дечко сваки дан трпи збиљске казне; не прође ни један час, а да му не запрете да ради нешто, што се њему допада, што му лежи на срцу. Он чује непрестано, да је његова срећа она цељ, којој се тежи; али, у самој ствари, он обично трпи, више или мање. Пошто он није у стању да појми ни ту будућност, 0 којој му говори мати, ни начине, којима ће да се постигне та будућа срећа — то он суди по резултатима, које сам осећа: а приметивши, да ти резултати нису сасвим пријатни, он почиње скептички да се понаша према њиховим изјавама дружбе и љубави И зар неби будаласто било очекивати друто штод Зар дечко не треба да суди према Ффактима из искуства: И зар та фФакта не доказују истинитост његових закључака" И мати би његова резоновала, исто тако, само кад би се налазила у таквим истим приликама. Кад би она у броју својих познаника наишла на