Учитељ

човека, који се стално противи њеним жељама, који јој чини строге приговоре, а неки пут и веома осетљиве, тако, да то личи на казну, — она би, сигурно, |

би се исказивало старање о њеној будућој срећи. На ком основу она може изводити закључак, да ће њен син

| друкчије резоновати 9 мало пажње обраћала. на изразе, којима |

(наставиће бЕ)

ве Њ СП о еф др = 3

И опет: зашто деца беже од школе 7

(ОВРШЕТАЋ)

За тим, после ове приповеди настаје пастава. Она са собом треба да допесе интерес. И интересу, тој круни наставе, овде је немогуће говорити. О њему би се требала нарочите повести реч, јер сем свега оног, што је горе речено, и оно што неје поменуто, утиче нањ,и то веома јако, сама материја наставе, с којом се тако очајнички боче они, који би као хтели да се не огреше ни о „наставленије“, ни о своју савест, а. то је, боме, и смешна и жалосна борба (Ове ово што сам довде укратко навеб желео бих да се има на уму при питању: Шта би од свега тота привлачило децу у школу оном „чародјејском“ силином, коју обично неки з34мишљајуг — Шта у овавњвим приликама може да омили сам учитељ кад је и он човек!

— Не треба да буде тиран; већ : отац, мати, брат, дете — одговарате ви.

Тако је! Ама, има ли места том приговору данас“ — Познато је да су изгреди код варошке деце далеко већи, нег код сељачке, и да је с тога отежан рад. СО тога се неки лаћају силе, кад не помогне добра реч. Та је сила

сузбијена у такве границе (и ако је законом «исчисљена») да је у крајњем случају као нужно зло, које истина на, крај краја, пе даје оно, што неки желе, али се тек у школи ломи она самовоља ђачка, која је зачета код кућа, а која јако ремели ону тачност као услов за правилан рад. Али, кад се узме та принуда (која је самим стицајем околности неизбежна), па упореди са домаћим казнама, које су за сваку осуду, онда се тек види какво је смешно оно наивно пренемагање на садање школске казне. Сећам се једне интересантне белешке о том, коју читах у рукопису једног ваљаног учитеља. Он вели: С почетка отпочех с децом као дете. Она, се толико свикнуше са мном да су чинила преда мном што год су хтела. Једном их позовем да их упарадим као војнике, па да тако ходају. Она пристадоше. Стадох ређати их. Али, никако да их уредим. Док једну половину уредим, друга се поквари. Опомињах неколико пута, али један немирко никако да послуша. Понових рад, поред свега тог, па, кад и претње не помогоше, и остаде при своме, ја се као наљутих узмем га и — пустим кроз руке... (н удари у плач. Остали погледаше с неким чуђењем као: шта