Учитељ

Има нешто што управо зависи од самога учитеља, па да буде добро. То је оно што се зове унутарња снага, унутрашњи живот школе. Тај унутарњи живот школе морају учитељи чувати и неговати, а да би он што боље напредовао, нужно је непрестано радити, усавршавати се и дотеривати у своме послу. Да би то усавршавање ишло што боље и што брже, нужно је обавештавали се и споравумевати узајмно. То обавештавање постиже се штампом и заједничким радом на зборовима. И баш због тога је велики број учитеља, у Србији зажелео, да се удружи и да покрене свој орган „учитеља.“

Удружење је до сада поред многих неприлика, месних или иначе, знатно напредовало. Али тек сада је настало време, да се удружење организује на чврсгој оспови. Дошло је време да се састане учитељска скупштина у престоници Србији, Београду. На ој скупштина организоваће се учитељско удружење на нашој основи за будући рад. Јер доиста нико није по више зван да отклања све оне незгоде, које стоје на нуту правилноме развитку и напретку школа, него уччтељство. Сами ло-

А

јединци неће то свакад моћи и умети, а удружено учитељство, за цело ће моћи много томе допринети. Једно само што мора сваки знати то је, да учитеље то стаје знатног труда и материјалних жртава. Одлазак на зборове, није никад без материјалних жртава, а долазак на скупштину стаће свакога веома знатних жртава. На све то ми имамо да кажемо ово:

Ако учитељство у Србији хоће да покаже да у њему има живота за напредак и будућност школе и оних нараштаја који ће кроз школу пролазити; ако хоће да покаже, да свесно уме да заступа мисао о заједничком обавештавању и узајамном потпомагању ; ако хоће да свему народу покаже, да је све оно оправдано што се тражи за школу и просвету; и на послетку, ако хоће да покаже, да потпуно схвата све опе тегобне околности у којима се данас налази напредак школе, и које смо у неколико напред обележили, онда нека не жали жртава и труда и нека петнаестог Јула похита у Београду на учитељску скупштину, ради потпуног остварења удружења за заједнички рад.

МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ.

Од Херберта Спенсера. Превод с руског.

(ПРОДУЖЕЊЕ.) »

Помислите сад резултатима, само коју предлажемо,

кад би се система, доследно изводила, — кад мати неби била оруђе кажњавања, већ кад би узела на се улогу друга, који чува дечка од оних казни,

на сву разлику у | које долаве од природе. Да наведемо

пример, најпростији пример, те да тако боље покажемо, на који се начин тај метод може применути још од најранијег детињства. Претпоставимо да дечко, " побуђен на то духом опитности, тако