Учитељ

Глав. Просв Савету. Такав атентат на народну просвету, од стране г. министра и просв. савета, жигосала је и јавна штампа и народна скупштина. Остаје још историји да она изрече страшни (ал праведни) суд над тиранима духа човечијег.

Уђите у једну школу таке врсте (где су стари учитељи) кад је н. пр. час читања, па ћете видети : да учитељ седи за својим столом, пред њим ред ђачића које је изазвао да „преслишава“ из целе једне књиге; ђак коме је ред да чита метуо своју читанчицу на учитељев сто, па ако је повелики те надмашује ивицу стола својим прсима, он се сагне, превије се и направи један лук свога тела: леђа испупчена, прси издубљине, лице хоризонтално и паралелно са површином стола. У оваком положају дисање је спречено, глас слаб, изговор отежан и звуци не иду у уши онога који слуша већ падају отвесно на сто, разбијају се и слабе. Поглед такође пада отвесно на књигу. Ако ли је ђак мали тако, да јадва досеже својим прсима или брадицом ивицу стола 0 читању ни говора не може бити. Из овога се види каквих незгода може да буде кад ђак мора да мете своју читанчицу на учитељев стби у таким оклоностима, да чита. Ми смо дакле против тога. Ну, ми се не задовољавамо само овим протестом. Ми идемо даље и велимо: да дете не треба да чита стојећи, па ма и на његовом месту. Читање као и писање треба да се врши седећи.

За што:

У нашим школама постоји један врло рђав обичај да дете мора да стоји кад чита; њега су нам, као и многе друге рђаве навике, донели наши „култур-

281

трегери,“ који су више пажње обраћали на форму него на ствар. Они су хтели да нас и васпитају поред науке, па су дошли до негативног ресултата, и у једном и у другом. Кроз то солдачко «воспинје“ прошли смо сви почев од најмање па до велике школе. Да напоменемо онима који су заборавили једним примером, који ће им у исто време изазвати читав низ сличних примера. Учитељ (или професор) презива ђака да му нешто каже „с места,“ ђак случајно у забуни одговори седећи; сад учитељ прекида рад, и да би опоменуо ђака на учтивост, викне : М...,..! б....! зар се тако пред „старијим“ говори; Извући ћу ја теби уши као у ......1" Овде не треба коментара.

( тога мислимо да се ни мало нећемо огрешити о педатошко начело, ако кажемо да, бар при читању, устајање нема смисла. Мислимо да се тим ни мало неће пореметити школски ред; шта више уверени смо да би и рад био бољи и брже би се радило, што једно с другим стоји у свези. Кад један чита сви пазе; наставник да би се уверио да сви прате оно што се чита, прозива једног да продужи; овај сирома пазио је док је седео, могао би одмах да продужи седећи али сад мора да устане, и док је устао он је изгубио место где је његов друг стао, то га мало још и збуни те сад не може никако да нађе. И ако је учитељ невешт па јоши набусит, па и незнајући да је његова кривица што се детету тако десило окупи да виче и грди, деца се тим поплаше и сад место рада настаје страх и забуна у школи. Има још један разлог физолошки који говори за то, да је боље кад дете седи при читању него