Учитељ
8
кад стоји. Кад чита стојећи, с једне стране мора да напреже мишиће доњих
удова, трупне и вратне да би одржао |
тело у равнотежи, у вертикалном п0ложају ; с друге с:ране, држећи књигу у рукама (овде разумемо оне случајеве кал деца читају на свом месту) напреже мишиће горњих удова а тако троши са, свим без нужде и бескорисно физичку снагу а све укупно упливише на умну снагу у оном моменту. Најпосле, ако дете стоји само за то што је „неучтиво“ да седи кад чита пред «старијим“, онда по тој лођици неучтиво би било да седи и «кад пише, јер и то је рад школски као и читање. ;
Место свега тога мучења, учитељ је дужан, ако не жели да му деца изиђу из школе грбава и кратковида, да 0брати велику пажњу на практична Хигијенска правила при свима школским радовима, а нарочито при читању и писању.
Мислимо да смо дали довољно разлога (и ако кратко) за то да читање
треба да се врши седећи. Сад ћемо само да кажемо како је најбоље. Дете треба да седи на обе стране вадњице подједнако: тело (труп) треба да стоји право да би се дисање вршило правилно и глас био потпун. Књига треба да стоји на клупи, а по што су лупе обично наклоњене, под извесним углом у косој равнини, то ће и књига бити наклоњена у толико како би поглед падао нормално на књигу. Где клупе несу удесне, наставник треба да притече у помоћ да каже детету како се може помоћи рукама. У сваком случају руке треба да стоје на клупе како би могле да подесе књигу према очима, кад је то потребно. Књига треба да је удаљена од очију у размаку од 20 до 80 сантиметара. Поглед треба да пада на књигу под оштрим углом ни одвећ великим ни одвећ малим. Што је оштрији угао тим слова изгледају мања, тим је ивиђење нејасније. У оваком положају глас дечији не разбија ес и долази потпуно до ушију слушалаца.
Два три реда из сувремене педагогике.
У исто доба, кад се у Франпуској влада много занима организацијом народне школе, налази се таквих скептиха и песимиста, који у народпом образовању не виде једи= но срество, помоћу кога ће се народ опростити свију зала, која га гуше и сатиру. Но нека нико не мисли, да су ови скептици против народног образовања као што би неки хтели свету да преставе; они говоре само, да, осим народног незнања, постоји друго млого веће зло, противу кога би ваљало ставити бар половину оне енергије, која се троши на школу. Пол ан, академичар, написав чланак 9
народном образовању у Француској ') прибележио јесам да постоје нека „скептичка“ мишљења, која се, као што је познато, понављају у свима државама, али их је он оставио без објашњавања, по својој навици, да оно што је најозбиљније и најважније покрива површним и лакомисленим фразама. Место препорођаја Пол Жан додаје још један сувишни аргуменат у корпст народног образовања, и одма затим прелази на прави предмет свога чланка
__1) Кеупе Фезв аеих топдез, 1 Јапујег, 1879. Та зфтисћоп ртипаге ап ропшњ де упе Де Ја Рзућојогје рат Раш! Јапег.